Enes Kišević - Izmedju dva krika

Čovjek sam, i ništa ne znam.

Možda bih ti više mogao reći

Da sam svjetlo što se gnijezdi

U očima tvojim

Jer da sam i jelen, i jasen u planini

Zbog tebe bih sišao među ljude

Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo

Koje sve manje nosim kao teret

Dobro je što nisam niknuo

U nekom poljupcu prije,

Ili poslije tvoga daha.

Dobro je što sam se zadesio

U istom svijetu sa tobom.

Ovaj kratki izlet na zemlji

U meni već prerasta

U jedno sveopće viđenje s tobom

Ma gdje bila na svijetu

Dobro je znati da jesi.

Krikom me moja roditeljka

K tebi donijela,

I krikom ću nebo prepoloviti

Kad se budem otkidao od očiju tvojih

Enes Kišević - I ništa te kao ne boli

Dan je kao suncan.

Ti si kao veseo.

Prolazis, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.

Svima je kao dobro.

Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Zivi se kao u miru.

Ptice su kao slobodne.

Buducnost kao na dlanu.

Savjest je kao cista.

I suncu je kao jasno.

O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.

Svatko je prijatelj kao.

Svima je kao stalo do tebe,

i do svijeta.

I dan kao ode.

I ti se kao smijesis!

I nista te kao ne boli. 

Duško Trifunović - Svađa

Na mene si gledao popreko

Rekao si - Budi i ti Neko

A to meni nije teško biti

Samo kad bi Neko bio i ti

Ja sam tebe hvalila pred svima

I što nemaš lagala sam: Ima!

Tako lažući stigli smo daleko

Po meni si i ti sada neko

Ne vređaj me ne pravi skandala

Ja za tebe više nisam mala

Među nama računi su čisti

Svađamo se zato što smo isti

Duško Trifunović - I to je prošlo

I to je prošlo

sada sam sama

mada sam sama

ne plačem više

bilo pa prošlo

sve među nama

sve među nama

ko letnje kiše

Dok sam bila

bila sam

dok si bio

bio si

sve što imam

snila sam

sve što imaš

krio si

samo dok smo

lagali

dotle smo se

slagali

sad pravimo

podelu

jer je sve na

delu

Da li me voliš

ne pitam više

ne pitam više

sada sam druga

Na nebu mome

blista se duga

prošla je tuga

ne plačem više

Duško Trifunović - Prijatelji

Sve će se znati što se nije znalo

Dolazi dan uzalud se krilo što se zbilo

između nas

Ne budi zao kad budeš znao

o meni sve

Pusti neka traje to što ne znam šta je

između nas

Tek toliko pitaj

tek toliko što je red

najbolji je odgovor 

koji znamo unapred

Tek toliko pitaj

samo ono što već znaš

da se meni učini

kao da zaboravljaš

Knut Hamsun - Misterije

 - Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?

- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje: Alah je velik i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kako se veruje...

- Ne čudi me što čujem ovakvo glagoljanje od vas - reče doktor srdito. Zbilja se ponovo pitam da li ste preprušeni desničar! Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednost i u naše dane. Ne razumem vaše mišljenje!

- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate? 

Napredujemo samo simbolima, a ove simbole menjamo ukoliko napredujemo. 

Duško Trifunović - Moje - Tvoje

Grešio si od prvoga dana

ali tad sam znala da opraštam

a šta imam ja od tvojih mana

osim što ću zbog njih da ispaštam

Grešio si jer si grešne vrste

jer si takav i takvoga soja

Dugo sam ti gledala kroz prste

zato što sam htela biti tvoja

Dodajem ti dodajem

sve što imam ja ti dam

svoje zlatne odaje

ja pred tobom otvaram

Dodajem ti dodajem

ali mora da se zna

Šta li tebi ostaje

kada svoje uzmem ja...