"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

"Ljubav koju ja gajim prema njoj zna da dobrobit onoga koji se voli znači više od dobrobiti onog koji voli, jer ljubav je nesebičnost. Ona to ne zna."

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

 Henri Cartier-Bresson

"Hanzada te je mnogo volela, nemoj to zaboraviti. Ljubila ti je ruke i stopala i govorila da je podsećaju na noge i stopala tvoga oca. Zato, kakva god bila priča o njenom postupanju s Karakez, upamti da loša sestra - može biti divna pratetka."

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

artcredits: Mustafa Soydan

"Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro."

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

 Henri Cartier-Bresson

"Žene su se uvek žalile na muškarce", rekao je Birbal, "ali ispostavilo se da su svoje najdublje primedbe čuvale jedna za drugu, jer dok od muškarca očekuju da budu nestalni, izdajnici i slabići, svom polu sude po višim standardima, očekuju više od svog pola - lojalnost, razumevanje, poverljivost, ljubav - i bilo je očigledno da su sve odjednom shvatile da na ta očekivanja nije odgovoreno."

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

 Wild or Sad by Aidan Photograffeuse 

"Mi mislimo na ljubav naroda prema njihovom princu. Jer mi imamo ogromnu želju da budemo voljeni."

"Ljubav je nestalna", odgovorio je drugi čovek. "Danas vas vole, ali sutra vas možda neće voleti."

"I šta onda?" pitao je padišah. "Da li da budemo okrutni tiranin? Da li da se ponašamo tako da izazovemo mržnju?"

"Ne mržnju, već strah", rekao je žutokosi čovek. "Jer samo strah traje."

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"

Kate Moss

"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je živela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuće da kada ih je, po padu Troje, prinela mužu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlučna ruka je ispustila mač. Ovo je žena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zašto nisi, da jesi, možda bi, ma sigurno bi, preživela.

Ovo su grudi žene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udišem njihov oštar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osećam dodir njihove punoće."

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"

photo: Jed Goode

"Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"

photo: Snježana Josipović

"Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.
Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu pricu."