Knut Hamsun - Misterije

 - Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?

- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje: Alah je velik i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kako se veruje...

- Ne čudi me što čujem ovakvo glagoljanje od vas - reče doktor srdito. Zbilja se ponovo pitam da li ste preprušeni desničar! Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednost i u naše dane. Ne razumem vaše mišljenje!

- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate? 

Napredujemo samo simbolima, a ove simbole menjamo ukoliko napredujemo. 

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

 illustration by AquaSixio "Breathe Me"

- Čuo sam doduše da si ogluveo, ali toga se nisam plašio. I otac i majka su mi bili gluvi, nije vredelo da im se viče - nisu čuli. I na skupovima ima mnogo gluvih ljudi koji nikada nisu čuli ni reč o Bogu ili molitvu Bogu.

***
Jednoga dana, mogao sam imati oko devet godina, u poštansku kancelariju je ušao vrlo crn i visok čovek, divčina. Začudjeno sam ga pogledao. Predao mi je jedno pismo i četiri šilinga za marku.
- Udario si danas put pod noge? - reče moj ujak.
- Da, doneo sam jedno pisamce za svog sina u Kristijaniji.
- Čitao sam o njemu - reče moj ujak.
- Je l' - reče..., I ja sam čitao o njemu ali ništa nisam razumeo. Njegova majka se nadala da će izučiti za sveštenika i doći kući. Ali izgleda da tako neće biti.
A moj ujak na to odgovori sa svoje klupe: "On je više nego sveštenik!"

Ne znam otkud mom ujaku takav odgovor, najverovatnije iz novina i knjiga po kojima je njuškao. Ko je bio taj sin koji je obećavao? Pol Boten-Hansen (poznati norveški kritičar i bibliograf) Glavom i bradom! Bio je jedan od najboljih u svoje vreme.
I moj otac je nekada imao sina koji obećava.
A za tako velike nade potrebna su veća ulaganja.
Ali nećemo dozvoliti da mi, koji smo razočarali, postanemo tragični likovi. Nije to vredno toga.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

 photo by YourDarky "Place"

- Pogledaj ovo - sigurno je rekao - pogledaj samo kako on piše. Gore nešto u životu nisam video. A samoglasnike i suglasnike uopšte ne zna.
- Ne, nisam ih znao. Ali nisam bio utučen, niko ne treba da ih zna. Pokušao sam da nabrojim suglasnike i samoglasnike obrnutim redom, ali od toga nisam postao srećniji i zadovoljniji, ne, duša mi zbog toga nije postala ni malo uzvišenija, tako da sam mogao da pljunem na njih. Čemu uopšte te koještarije služe? Sve je to presipanje iz šupljeg u prazno. U čemu je poenta? Sve te nepotrebne stvari koje moramo da naučimo i pamtimo celog života. Pogledajte kako to rade novinari. Oni se više ne služe svojim papagajskim znanjima, snalaze se bez njih i ljudi ih razumeju. Danas sam video jednu polomljenu fotelju, pripadala je nekom starom direktoru škole, sedeo je u njoj do svoje smrti. Sedamdeset godina je znao svoje dragocene lekcije, a sad mu deca prodaju fotelju.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

photo: Pepytta "Man in Black"

Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"

*

Ništa se ne može porediti sa dahom živog bića.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.


---

* "Govor Visokog" - jedna od najpoznatijih pesama Starije ede. Starija eda je skup norenskih epskih pesama zapisanih u srednjem veku i jedini je pisani izvor norenske mitologije. "Govor Visokog" obuhvata više samostalnih pesama od kojih je najpoznatije moralističke kazivanje boga Odina (Visokog) na koje se Hamsun ovde poziva.
** Tesaka (ili Antaisaka) - pleme na jugoistoku Magadaskara

Knut Hamsun "Pan"

art credits: Duy Huynh

"Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. "