"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."
"Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
art credits: Lorellyne
"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.
Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."
Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.
Podaj se pjanom vetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvet što nema korena.
art credits: Senju Hime
"Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste spletkarenja sa sopstvenom dušom.Zahtev za potpunom iskrenošću završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom, ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, i laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo.
Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj, ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost.
Zato priču o prošlom, dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj iskrenosti, sve stopljeno u plitku caffe-creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki."
Kad dodješ u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodješ vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doćićeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dodješ u bilo koji grad
Odakle bilo Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kad odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dodješ u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dodješ
Doćićeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dodje u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskoga Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
"Ja sam Oz, Veliki i Strašni", progovori čudovište glasom koji je bio nalik na riku. "Ko si ti i zašto si želeo da me vidiš?"
"Ja sam drvoseča i načinjen sam od lima. Zato nemam srce i ne mogu da volim. Molim vas, dajte mi srce kako se ne bih razlikovao od ostalih ljudi."
"Što se toga tiče", odgovori Oz, "mislim da grešiš što želiš srce. Ono većinu ljudi čini nesrećnim. Ni ne slutiš koliko si srećan što ga nemaš!"
"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."
"Budite radosni kad god vam se za to ukaže prilika i kad god za to nalazite snage u sebi; jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minuti čiste radosti ostaju u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti."
"To je ono zašto su duše pritisnute srećom, obično muzici zahvalnije nego sve ostale i bolje; jer one kroz muziku kao kroz kakvu obojenu izmaglicu vide i čuju kako njihova ljubav biva dalja, uzbudljivija i lakša; muzika im je jedino sredstvo da posmatraju svoje neobično stanje i da tek nekom vrstom otudjenja i olakšanja postanu svesne prisutnosti tog stanja. Kada muzika dopre do ušiju onog koji voli, on misli: "Ona govori o meni, govori umesto mene, ona sve zna!""
art credits: Mizuenzeru
"Uvidjamo da je proces ljudskog oslobadjanja sa jedne strane, proces stalnog jačanja i integracije, ovladavanja prirodom, jačanja moći razuma i razvijanja solidarnosti sa drugim ljudskim bićima. Ali ta sve veća individuacija znači sve veće izdvajanje, nesigurnost, te na taj način, sve veću čovekovu nedoumicu o njegovoj ulozi u svetu, o značenju njegovog života, a sa tim i njegovo sve veće osećanje da je kao pojedinac nemoćan i beznačajan."
"Zato što hiljadu godina duvam u vetar kao žena, uz vetar kao devojka, sa vetrom kao budala.
Zato što hiljadu godina devinog hoda ne može da nas razdvoji, ni osušeno nebo, ni kamen oko vrata.
Zato što hiljadu godina udaram i ljubim."
*
"Bila je noć, nebo puno bora kad dotakoh grešku. Setih se oca, sa sto želja i pijanih kajanja. Bila je noć, kad spra me kiša a u očima tvojim presekoh sebe na dva jednaka dela. U jednom stežem grešku, u drugom svetlost."
*
"Na zivot gledam kao da ne postoji. Kao na viziju do koje beskonacni vodi put, kao na prazno svetilište, na istrgnutu iskru, na mudraca misli nejasne. Na zivot gledam kao da ne postoji, kao na obruc oko sna, na slobodnu volju iz koje rec provali.
Tvoja ruka otvara vrata u pravi cas. Iz srca da mi izadje hladna tišina. "
*
"I Bog zna da prevari pa mu se opet klanjamo."
"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna.
Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.
Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?
Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.
Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."
"Neki mlad i jak čovek posmatrao je svoj život jednog dana. Bilo je lepo i toplo. Sva njegova snaga osvajala ga je na suncu. Udisao je svim svojim srcem; osećao je punoću svoje snage u prelivima svojih mišića i svu skrivenu silinu delanja u nehajnom položaju svog odmora. Pomišljao je, pun lake veselosti, na svoju sirovu snagu, na sposobnost svojih ruku, svojih krsta, svoga pogleda i svoje brze moći suđenja. Bili su mu i duša i telo puni slobodnog vremena. Posmatrao je, osmehnut, svoj život, vidik, sve svoje mogućnosti i celo svoje stanje trenutka kao što se gleda na suncu dobar mač čvrsto u ruci. Šta činiti sa svim tim?"
"...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim."
"Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija."
"Kada se probudim i prsti su mi ukoceni, skoro sam sasvim siguran da sam sanjao svoje detinjstvo. Poljana na kojoj smo se igrali, poljana na kojoj je sve bilo otkriveno i sve bilo moguce. Toliko bi dugo trcali, da smo mislili da pljujemo krv. Za mene je to zvuk detinjstva, zadihanost i cipele koje struzu tvrdu zemlju."
"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parceta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu. Neko vreme, nova osecanja stalno su se stvarala. Zelja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lancanu reakciju, stvarajuci osecanje ozlojedenosti sa jedne, i otudenje i usamljenost sa druge strane. Moguce da je izvesno vrckanje bokovima oznacilo radanje ekstaze; munja je izazvala prvi osecaj straha. Suprotno logici, osecaj iznenadenja nije odmah rodjen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguce da je najstariji osecaj na svetu - osecaj ganutosti. Kada su jednom poceli da osecaju, ljudi su zeleli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osecanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: vecno razocaranje u zivot kao takav, olakšanje zbog neocekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Cak i sada, sva moguca osecanja još ne postoje. "
"Pre nego što moja ljubav ima prilike da se iskristališe, pretvori se u duboko, razorno prijateljstvo. A kada se ovo desi, strast izleti kroz prozor."
"Ovde su se okupljali derviši iz Rifije, koji su mogli u zanosu da hodaju po žaru ili piju istopljeno staklo ili jedu žive škorpije - ili da nadigraju ritam okretanja vasione, sve dok se stvarnost ne bi zaustavila kao preterano navijena opruga i oni popadali dahćući na zemlju, ošamućeni kao ptice!"
"Sigurna sam sada da ćeš shvatiti da voliš Justinu više zato što te je izdala, ako budeš raščlanjivao svoja osećanja! Kurva je prava ljubimica muškarca, kao što sam ti jednom rekla, i rodjeni smo da volimo one koji nam zadaju najviše bola!"
"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."
"Ali kada sam je stigao i zaustavio, okrenula mi je lice bolesnog demona. Spopao ju je žestok bes. Lupila je nogom po vlažnom pesku.
Stvar nije samo u tome što se otvorila geološka pukotina na zemljištu po kome smo tako samouvereno gazili. Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka gušćim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju, - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu. "Na kraju", sećam se da je rekla, "ovo nema nikakve veze sa seksom", što me je dovodilo u iskušenje da se nasmejem, mada sam u toj rečenici prepoznao njen pokušaj da putenost razdvoji od poruke koju je sadržavala.
Video sam tada ono što je trebalo odavno da vidim: naime, da je naše prijateljstvo toliko sazrelo da smo već nekako postali jedno."
"Prvi jezik kojim su se ljudi sluzili bili su pokreti. Nije bilo niceg primitivnog u ovom jeziku koji je glatko tekao s ljudskih ruku, ništa što sad izgovorimo nije nemoguce reci u beskonacnom nizu pokreta omogucenih finim kostima prstiju i zgloba. Pokreti su bili slozeni i domišljati, ukljucujuci i delikatnost pokreta koja je od tog doba izgubljena.
Osim jednog izuzetka, skoro da ne postoje zapisi o prvom jeziku. Izuzetak, na osnovu koga potice svo znanje predstavlja Zbirka 79 fosila pokreta, otisci ljudskih dlanova zamrznuti u pola recenice i smešteni u mali muzej u Buenos Ajresu. Jedan pokret za "Ponekad kada pada kiša", drugi za "Posle svih ovih godina", sledeci za "Da li sam pogrešio što te volim?". Pronašao ih je u Maroku 1903. argentinski lekar Antonio Alberto de Bijedima. Krstario je po planinskom vencu Visoki Atlas kada je otkrio pecinu u kojoj je 79 pokreta utisnuto u škriljac.
Zato, ako vam na velikim okupljanjima i zabavama, ili dok ste okruzeni ljudima sa kojima ne osecate bliskost, vaše ruke ponekad cudno vise - ako shvatite da ne znate šta s njima da radite, preplavljeni osecajem tuge koji se javlja kada prepoznate otudenje od sopstvenog tela - to je zato što vaše ruke pamte doba kada su prepreke izmedu tela i duha, mozga i srca, šta je unutra a šta napolju, bile mnogo manje. Nije to da smo u potpunosti zaboravili jezik pokreta. Navika da gestikuliramo dok pricamo ostala je iz tog perioda. Pljeskanje, pokazivanje, podizanje palca: sve su to artefakti pradavnih pokreta. Drzanje za ruke je na primer, nacin da se setite kakav je osecaj kada ništa ne kazete jedno drugom."
"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrecniji i najtuzniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne cini srecnijim i ništa me ne cini tuznijim više nego ti."
"Jednom davno", otpočinje Anea, "postojala je praznina. A Praznina je bila izvan vremena. U stvarnom smislu reči, Praznina je bila siroče vremena... siroče prostora. Ali Praznina nije poticala od vremena, niti od prostora, a ponajmanje od Boga. Niti je Praznina Koja Spaja - Bog. Uistinu, Praznina se razvijala dugo pošto su Vreme i Prostor postavili granice Vaseljene, ali nesputana vremenom, neograničena prostorom, Praznina Koja Spaja curela je napred i natrag kroz kontinuum sve do početka stvari u Velikom Prasku..."
Anea tu zastaje i diže ruke do slepoočnica pokretom koji nisam video kod nje još odkad je bila dete. Te noći ne izgleda kao dete. Oči su joj umorne, ali žive. ”Praznina je sazdana od misli i osećanja. To je proizvod svesti Vaseljene o sebi. A to nisu samo ljudske misli i osećanja - Praznina Koja Spaja je kompozit stotina hiljada razumnih rasa kroz milijardu godina u vremenu. To je jedina konstanta u evoluciji Vaseljene - jedini zajednički element za rase koje će evoluirati, rasti, cvetati, bledeti i izumirati milionima godina i stotinama miliona svetlosnih godina udaljene jedne od drugih." Anea ponovo zastaje. Njena mlada prijateljica Rejčel sedi blizu nje, ukrštenih nogu, pažljiva. Anea dodiruje Rejčelino rame. "Ova moja prijateljica bila je beba kada je njen otac otkrio zanimljivu činjenicu o Vaseljeni", kaze Anea. "Njen otac, naučnik po imenu Sol, bio je decenijama opsednut istorijskim odnosom Boga i čoveka. Onda jednog dana, u ekstremnim okolnostima, Solu je darovan satori - video je u potpunosti i intuitivno ono sto su samo malobrojni imali povlasticu da vide jasno u milion godina naših sporih razmišljanja... Sol je shvatio da je ljubav stvarna i jednaka sila u Vaseljeni... podjednako stvarna kao elektromagnetizam ili slaba nuklearna sila. Stvarna kao gravitacija, tako da njome vlada mnogo istih zakona. Na primer, zakon obrnutih kvadrata često deluje sasvim pouzdano na ljubav kao i na gravitaciono privlačenje. Sol je uvideo da je ljubav vezivna sila Praznine Koja Spaja, nit i tkanje odežde. I u tom trenu satorija, Sol je shvatio da čovečanstvo nije jedina vezilja te zamamne tapiserije. Sol je na tren ugledao Prazninu Koja Spaja i silu ljubavi iza nje, ali nije mogao da pristupi tom medijumu. Ljudska bića, koja su tek nedavno evoluirala iz naših rodjaka, primata, još nisu stekla čulna svojstva da jasno vide ili udju u Prazninu Koja Spaja. Kažem `tek nedavno` zato što se svim ljudskim bićima otvorenog srca i uma retko, ali snažno ukazivao predeo Praznine.
Prazninu Koja Spaja dodirujemo svi mi koji smo plakali od sreće, opraštali se sa voljenim, bili ushićeni orgazmom, stajali nad grobom voljenoga ili gledali kako nam beba prvi put otvara oči." Anea gleda u mene dok govori i ja osećam kako mi se mišice ježe. "Praznina Koja Spaja uvek je ispod i iznad površine naših misli i čula", nastavlja ona. "Nevidljiva, ali prisutna kao disanje voljene osobe kraj nas, u noći. Njeno stvarno, ali nepristupačno prisustvo u našoj Vaseljeni jeste jedan od glavnih razloga za to što naša vrsta smišlja mitove i religije, razloga za našu tvrdoglavu, slepu veru u vančulne moći, telepatiju i predskazanja, u demone i polubogove, vaskrsavanje i reinkarnaciju, duhove i mesije i toliko mnogo drugih kategorija gotovo ali ne bas sasvim zadovoljavajućeg sranja." Stotinak kaludjera, radnika, intelektualaca, političara i svetih ljudi i žena koji slušaju malo se promeškolji na ovu tvrdnju. "... Prazninu Koja Spaja treba pronaći u najdubljim tajnama i tišinama stvari... na mestu gde obitava detinjstvo. Tu je i naročita transmisija izvan Svetih zapisa. Umetnici prepoznaju druge umetnike čim se olovka da u pokret. Muzičar može da prepozna drugog muzičara medju milionima onih koji sviraju note čim muzika počne. Pesnici isčeprkaju druge pesnike posle samo nekoliko slogova… A Sveti spisi - lažu... Biblija laže. Kuran laže. Talmud i Tora lažu. Novi zavet laže. Suttapitaka, Nikaye, Itivuttaka i Dhammapada lažu. Bodisatva i Amitabha lažu. Knjiga mrtvih laže. Tiptaka laže. Svi sveti spisi lazu... bas kao što ja lažem dok vam sada ovo pričam. Sve te svete knjige lažu ne sa namerom ili zbog propusta u izražavanju, već zbog same svoje prirode kojom su svedene na reči; sve slike, pravila, zakoni, kanoni, navodi, parabole, zapovesti, koani, zazeni i propovedi u tim divnim knjigama na kraju ne uspevaju stoga što samo dodaju nove reči izmedju ljudskog bića koje traga za prosvetljenjem i opažanja Praznine Koja Spaja. Dalje, uvid u sopstvenu prirodu. Za ovo nisu potrebne ni decenije zena, krštenje u crkvi, niti razmatranje Kurana. Svaki cvet postiže svoju prirodu cveta. Divlji pas ili slepa zaj-koza dostižu svoju pseću ili zaj-kozju prirodu. Mestu - bilo kom mestu - darovana je njegova priroda mesta. Samo se čovečanstvo bori da postane ono što jeste i ne uspeva u tome.
Razlozi su mnogobrojni i složeni, ali sve potiče iz činjenice da smo evoluirali kao jedan od samouvidjajnih organa evoluirajuće Vaseljene. Može li oko videti sebe?" Anea zastaje na trenutak i u tišini svi čujemo tutnjavu grmljavine negde iza grebena. Monsun kasni nekoliko dana, ali njegov dolazak je neumitan. Pokušavam da zamislim ove zgrade, planine, grebene, kablove, mostove, gazišta i skele prekrivene ledom i zaogrnute maglom. Ta pomisao nagoni me da zadrhtim. "Isus iz Nazareta ušao je u Prazninu Koja Spaja. To znamo. Učio je dovoljno dobro da bi čuo muziku sfera. Bio je u stanju da jaše na naletu talasa verovatnoće dovoljno daleko da vidi sopstvenu smrt i bio je dovoljno hrabar da je ne izbegne onda kada je to mogao. I znamo to - bar u jednom trenutku, dok je umirao na krstu - naučio je da načini prvi korak, da krene kroz mrežu prostorvremena Praznine Koja Spaja, pojavljujući se pred svojim prijateljima i sledbenicima nekoliko koraka u budućnosti u odnosu na trenutke kada je visio i umirao na tom krstu. I, oslobodjen ograničenja vremena ovim pogledom na bezvremenost Praznine Koja Spaja, Isus je shvatio da je on taj koji predstavlja ključ. Ni njegova učenja, ni Sveto pismo zasnovano na njegovim zamislima, ni sve veće njegovo obožavanje, niti Bog iz Starog zaveta koji je naglo evoluirao i u koga je tako čvrsto verovao - već on, Isus, običan čovek čije su ćelije nosile ključ za dešifrovanje kombinacije u bravi portala. Isus je znao da sposobnost za otvaranje tih vrata leži ne u njegovom umu ili duši, nego u njegovoj koži, kostima i ćelijama... bukvalno u njegovoj DNK. Ali, njegovi sledbenici suočeni sa poimanjima i utiscima daleko iznad njihove sposobnosti apsorbovanja - gotovo poludeli od neprestanih glasova mrtvih i sopstvenih reakcija na jezik živih - ovi sledbenici okrenuli su se dogmi i sveli neobjašnjivo na grube reči i visokoparne propovedi, skučena pravila i plamenu retoriku. A vizija je izbledela, da bi potom zgasnula. Portal se zatvorio."
"Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: "Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu."
"Bitlsi su bili barabe koje su se pretvarali da su džentlmeni, a Stonsi su bili džentlmeni koji su se pretvarali da su barabe."
Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…
"- Nekada davno, u Kini, gradovi su bili opasani visokim zidinama, na kojima je bilo nekoliko velicanstvenih kapija. Smatralo se da kapije imaju veliko znacenje. Nisu to bila tek vrata kroz koja ljudi ulaze i izlaze, vec se verovalo da u njima prebiva duša grada. ili, bar, da bi ona tu trebalo da prebiva. Baš kao što su ljudi u srednjevekovnoj Evropi podizali crkve i trgove kao mesta na kojima kuca srce grada. Zato je u Kini i danas ocuvano mnoštvo velelepnih kapija. A da li znaš kako su se u drevnoj Kini podizale kapije?
- Ne znam, rekla je Sumire.
- Ljudi bi dovukli kola do nekadašnjih bojnih polja, i skupili bi koliko god bi mogli da nadu razbacanih ili zakopanih izbelelih kostiju. Pošto je to zemlja sa dugom istorijom, nisu oskudevali u starim bojnim poljima. Onda bi, na ulazu u grad, podizali kapije sa kostima uzidanim u njih. Naime, nadali su se da ce im izginuli ratnici, pošto bi im bio ocitan pomen za pokoj duše, braniti grad. Ali, tu se prica ne završava. Kad bi podigli kapiju, doveli bi nekoliko zivih pasa i priklali ih nozem, a onda poprskali kapiju njihovom još toplom krvlju. I tek kada se sjedine suve kosti i sveza krv, drevne duše umrlih bi stekle magijsku moc. Tako se mislilo."
"Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?
...
Zazmurio sam i oslušnuo, i mislio o Sputnikovim potomcima koji prelecu nebom, sa silom Zemljine teze kao jedinom sponom sa maticom. Kao usamljene metalne hrpe, slucajno se sretnu u mrklom mraku prostranog svemira, mimoidu se i zauvek rastanu. Bez ijedne jedine reci koju bi razmenili, bez ikakvih obecanja koja bi ih obavezivala."
"Kako mi je Sumire nestala, shvatio sam da ima mnogo toga što ja više u sebi ne mogu da pronadem. Kao kada se more povuce i s obale zauvek nestanu razne stvari. Ostao mi je samo izoblicen i prazan svet koji za mene više nije imao smisao.
Svaki covek ima nešto što moze da dobije SAMO JEDNOM u odredenom zivotnom dobu. Kao mali plamen. Oni pazljivi i srecni brizljivo ce ga cuvati, negovati i nositi kroz zivot kao baklju. Ali ako se samo jednom taj plamen ugasi, više nikada nece moci da se povrati. Ja nisam izgubio samo Sumire. Zajedno sa njom izgubio sam i taj dragoceni plamen."
"S koliko god nežnosti i mudrosti negovali taj naš odnos tananog prijateljstva, ono nije moglo da potraje zauvek. Ono što smo imali u rukama, bilo je kao samo produžena slepa ulica. To mi je bilo sasvim jasno."
"Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi - nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog - sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim - jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja."
"Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih."
"Ponekad poklonim usne nekome samo da bi videla kako ih uzima. Dok ja nemo sagledavam svoje postojanje na ivici gluposti ili dosade...
A ponekad mi je lepo."
"One noći smo bili, rekao sam mu, ispred neke kuće na Florin bulevaru... Lynn je želela da hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih u tašnu. Šetali smo tako ispred te kuće... Onda je ulicom prošla neka dečurlija sa maskama na licu. Vraćali su se sa nekog karnevala. Jedan od njih je prišao Lynn i upitao je:
- Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi zajedno su imali godina koliko i mi.
- Tako se brže hoda, odgovorila im je.
- Stvarno?, rekli su svi u glas.
- Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda kad odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite da idete?
- U Diznilend, rekli su
- Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete tamo za pet minuta.
Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka Diznilendu.
- Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj san."
"Sedi škorpion na obali reke i hteo bi preći preko, ali ne može, kad doleti neki labud i sad ga škorpion počne moliti da ga prenese. Labud uporno odbija govoreći: "Neću te prenet, ti si zao, ubošćeš me i umreću", a škorpion ga, naravno, uverava da neće, jer, ako ga ubode, poginuće oboje, a to mu nije cilj. I labud napokon popusti, škorpion se popne na njega i lete oni preko reke kad škorpija ubode labuda. Umirući, labud ga pita: "Pa dobro, zašto si to uradio, znaš da ćemo sad oboje umreti..." A kaže škorpion: "Takav sam."
Nepoznat autor
BEZOSEĆAJAN - obdaren velikom snagom da podnosi zla koja spopadaju druge
SLAVAN - Upadljivo nesrećan
DIVLJENJE - Naše učtivo priznanje da neko drugi liči na nas
DOSELJENIK - Neobaveštena osoba koja misli da je jedna zemlja bolja od druge
DRUGAČIJE - ništa bolje
DUGOVEČNOST - neuobičajeno produžavanje straha od smrti
DVAPUT - jedanput previše
EGOISTA - osoba koja se više zanima za samu sebe nego za mene
ENTUZIJAZAM - mladalačka boljka koja se da izlečiti malim dozama kajanja uz spoljašnju upotrebu razočaranja
ISTORIČAR - tračara velikih razmera
ISTORIJA - uglavnom lažna priča o uglavno nevažnim događajima, koji su posledica dela uglavnom pokvarenih vladara koji su se služili uglavnom glupim vojnicima
IZVINJENJE - osnova za buduću uvredu
MAJMUN - životinja koja živi na drveću, a naročito se često sreće na porodičnim stablima
NERELIGIOZNOST - najvažnija od velikih svetskih vera
PASOŠ - dokument koji se izdajnički izdaje putnicima da bi ih sve označio kao "strance" i tako izdvojio za naročito maltretiranje i ponižavanje
PLJAČKAŠ GROBOVA - onaj koji potkrada crve
PREDZNAK - znak da će se nešto dogoditi ako se ništa ne dogodi
NAPREDOVATI - steći nprijatelja
R.I.P - nehajna skraćenica za "requieseat in pace" (rest in piece - počivaj u miru) koja svedoči o nemarnoj dobroj volji prema mrtvima. Medjutim, prema učenom dr. Drigu, originalno značenje ovih slova bilo je samo "reductus in pulvis" (pretvoren u prašinu)
Embruoz Birs "Djavolji rečnik"
***
Embruoz Birs (Ambrose Bierce) je misteriozno nestao u Meksiku 1914. Ne zna se da li je uspeo da se priključi jedinicama Panča Vile, da li je izvršio samoubistvo ili je ubijen.
U trećem delu filma "Od sumraka do svitanja" jedna od glavnih uloga je njegova. Iako to nije žanr koji bi promovisao nešto od Birsovog dela i života, nekoliko rečenica istrgnutih iz očuvanog opusa i onoga što je za života uradio, podstakli su me da jedan post posvetim i ovom velikom ateisti i kralju cinika.
Mary Newlie: Are you an atheist, sir?
Ambrose Bierce: Yes, ma'am. Thanks to your God. I am an athiest.
(iz filma From Dusk till Dawn 3: The Hangman's Daughter)
"MIRKO: Zaveži, deda! Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice...
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Ma nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozovlite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!"
"Mi tu komediju razumemo: ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. "Ne, ti moraš živeti", kažu oni, "jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na Zemlji sve bilo razumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih dogadjaja, a treba da bude dogadjaja." Te tako ja služim, stegnuvši srce, da bi bilo dogadjaja, i činim nerazumne stvari po zapovesti. Ljudi uzimaju svu tu komediju kao nešto ozbiljno, kraj sve svoje neosporne pameti. I u tome je njihova tragedija. I pate, naravno, ali... ali zato žive, žive realno, ne fantastično; jer patnja i jeste život. Kakvo bi zadovoljstvo u životu bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu: sveto, ali dosadno. No, a ja? Ja patim, a ipak ne živim. Ja sam iks u neodredjenoj jednačini. Ja sam nekakva utvara koja je izgubila sve krajeve i početke, pa je naposletku zaboravila i kako se zove. Ti se smeješ... ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš, tebi je samo do pameti, a ja ti opet ponavljam da bih dao sav ovaj nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo za to da se ovaplotim u dušu neke trgovkinje od sedam pudova, pa da bogu sveću palim."
"Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji... A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim... već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom... ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima... Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas... jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam."
"Usporio sam korake i stao posmatrati ulicu za ulicom, svaku uvek drugačiju od svoje susedne. Jedna je bila mrina, druga bludna, ali sve su bile mračne i s nekim prigušenim šumom muzike i glasova... Ovde je sve: žene i igra, piće i prizori, ovde su pustolovine, i prljave i velike, i sa tobožnjom zatvorenošću draži dvostruko. Poslednji fantastični ostaci puteno nesređenog sveta, gde nagoni još surovo i neobuzdano izbijaju. Te su negrađanske ulice mračna šuma strasti, uzbudljive su po onome što odaju, a izazovne po onome što skrivaju. O njima možeš sanjati."
"- Stvarno, nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.
Klekla je nad gramofon i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča. Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.
- Ne - reče - kad si samnom, samnom si!
- Volim te što nisi posednik! - kazala je - Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Šta da radim..."
"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."
"Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće."
"Ne znam kako to tačno opisati, ali meni naš seksualni čin liči na ceremonijalno pijenje čaja u Kini, recimo, ili na crkveni obred venčanja. Oboje smo tako obzirni i pažljivi da ne prekoračimo stroga pravila koja su, na neki način, vežnija od igre za koju pravila su okvir. Čim smo gotovi, mi odmah se oblačimo, osećajući se više lagodno posle u odelu i razgovoru. Smeh koji nas združi na Oplencu, bliskost koju osetimo u razgovoru, u prevođenju, mnogo je veća, intimnija, nego ona u krevetu."
"Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o' clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između 'Balkana' i 'Moskve', kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.
- Kako izdržiš tako bos? - pita ga moj otac.
- Još malo - kaže Milomij - dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!
John poče grohotom da se smeje.
- For goodness sake, Steven, what a story!
Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:
- Milomij, for sure, doesn't share your belief, that 'life is an affair of charm!'"
"Odnos naš je bio jednostavan i sveden kao Vidin uski sobičak sa gvozdenim krevetom, stolicom, stolom i umivaonikom u uglu ispod prozora. I koliko god čeprkao po pamćenju sećam se samo dve rečenice za koje bi se moglo reći da su izražavale Vidina osećanja spram mene. Jedno veče, bez naročitog razloga, rekla mi je:
- Ako ti je dosadilo, ne moraš više.
- Zašto to kažeš?
- Tako. Da znadeš.
Namah su zolje zazujale oko mojih ušiju:
- A tebi? Jel tebi dosadilo?
- Meni je lepo.
- I meni - rekao sam, verujući njenoj i znajući da je moja izjava dovoljna da tačno opiše prirodu našeg odnosa.
Drugo očitovanje svojih osećanja sažela je Vida na kraju našeg poslednjeg susreta, pred njenu udaju za starijeg neženju, krojača iz Bulbuldera... Rekao sam na rastanku neku sasvim običnu reč. Poželeo sreću, već tako štogod, ostavio je u krevetu, i sam se uputio prema vratima sobička da bih se kao i uvek tiho iskrao u hodnik, kada me je pozvala:
- Stevane!
Zastao sam.
- Fala - rekla je, sa osećajnošću, ali ublaženom onim životnim umorom koji je imao u sebi neku naročitu ljupkost.
- Hvala i tebi - rekao sam uveren i onda kao i sada, da mi Vida nije zahvaljivala za izdašnu otpremninu kojom ju je darivao otac Milutin, već za jednostavnost u našoj vezi, jednostavnost odnekud sličnu dobroti, obostranoj, na koju je, naročito ona, tako retko nailazila u životu."
