"Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil."
"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"
"Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu."
"A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju."
"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."
"Mi tu komediju razumemo: ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. "Ne, ti moraš živeti", kažu oni, "jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na Zemlji sve bilo razumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih dogadjaja, a treba da bude dogadjaja." Te tako ja služim, stegnuvši srce, da bi bilo dogadjaja, i činim nerazumne stvari po zapovesti. Ljudi uzimaju svu tu komediju kao nešto ozbiljno, kraj sve svoje neosporne pameti. I u tome je njihova tragedija. I pate, naravno, ali... ali zato žive, žive realno, ne fantastično; jer patnja i jeste život. Kakvo bi zadovoljstvo u životu bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu: sveto, ali dosadno. No, a ja? Ja patim, a ipak ne živim. Ja sam iks u neodredjenoj jednačini. Ja sam nekakva utvara koja je izgubila sve krajeve i početke, pa je naposletku zaboravila i kako se zove. Ti se smeješ... ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš, tebi je samo do pameti, a ja ti opet ponavljam da bih dao sav ovaj nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo za to da se ovaplotim u dušu neke trgovkinje od sedam pudova, pa da bogu sveću palim."
"Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredjenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvredjeni nego ne uvredjeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo."
"Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za radjanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...
Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje."
