Na mene si gledao popreko
Rekao si - Budi i ti Neko
A to meni nije teško biti
Samo kad bi Neko bio i ti
Ja sam tebe hvalila pred svima
I što nemaš lagala sam: Ima!
Tako lažući stigli smo daleko
Po meni si i ti sada neko
Ne vređaj me ne pravi skandala
Ja za tebe više nisam mala
Među nama računi su čisti
Svađamo se zato što smo isti
I to je prošlo
sada sam sama
mada sam sama
ne plačem više
bilo pa prošlo
sve među nama
sve među nama
ko letnje kiše
Dok sam bila
bila sam
dok si bio
bio si
sve što imam
snila sam
sve što imaš
krio si
samo dok smo
lagali
dotle smo se
slagali
sad pravimo
podelu
jer je sve na
delu
Da li me voliš
ne pitam više
ne pitam više
sada sam druga
Na nebu mome
blista se duga
prošla je tuga
ne plačem više
Sve će se znati što se nije znalo
Dolazi dan uzalud se krilo što se zbilo
između nas
Ne budi zao kad budeš znao
o meni sve
Pusti neka traje to što ne znam šta je
između nas
Tek toliko pitaj
tek toliko što je red
najbolji je odgovor
koji znamo unapred
Tek toliko pitaj
samo ono što već znaš
da se meni učini
kao da zaboravljaš
Grešio si od prvoga dana
ali tad sam znala da opraštam
a šta imam ja od tvojih mana
osim što ću zbog njih da ispaštam
Grešio si jer si grešne vrste
jer si takav i takvoga soja
Dugo sam ti gledala kroz prste
zato što sam htela biti tvoja
Dodajem ti dodajem
sve što imam ja ti dam
svoje zlatne odaje
ja pred tobom otvaram
Dodajem ti dodajem
ali mora da se zna
Šta li tebi ostaje
kada svoje uzmem ja...
napisao: Marko Krstić
... A pred tobom stoji život celi...
Znam, prva asocijacija je ‘’Bijelo dugme’’. Ali ničega ne bi bilo, ni koncerata, ni miliona prodatih ploča,
ni nesrazmerne euforije od Jadrana do Triglava, ni devojaka koje su u histeriji padale u nesvest, i ko zna čega sve, da nije bilo jednog čoveka.
Duška Trifunovića (1933-2006).
Čini mi se da je svaka generacija poznavala Duška Trifunovića na sopstveni način.
Moja generacija je Duška upoznala preko Muzičkog tobogana, znate onu emisiju što je išla nedeljom ujutru
(sećate se songa koji peva Minja Subota - ‘’Sunce leti po krovu kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč’’. A onda izađe Duško...).
Starije generacije se sećaju Duška Trifunovića i njegovih čuvenih čitanja po domovima kulture, šezdesetih godina s Matijom Bećkovićem,
a kasnije s Mikom Antićem na putešestvijima po Vojvodini.
Ja sam o tome samo čitao, ali zamišljam ‘’Fani’’ i ‘’Veru Pavladoljsku’’ kako zajedno crvene.
Ova knjiga je novo upoznavanje. Ja nisam znao za ovakvog Duška Trifunovića. Za mene je Duško bio pesnik za decu i to je sve. Ali to nije sve.
Tih šezdesetih dominirali su Branko Miljković, Vasko Popa, Žika Pavlović, da ne teram dalje, postideću neke današnje stvaraoce (pa jeste!). Te 1958. godine izdate su dve zbirke koje su označile početak dve pesničke figure koje su kasnije postale "opšte nacionalno dobro’’. Slovenske elegije Ljubomira Simovića i Zlatni kuršum Duška Trifunovića.
Duško je pisao teške pesme na jednostavan način. On je možda, jedini pesnik koji je insistirao na samoukosti.
Poznat je njegov manifest’’bukvalizma’’ ...Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTOJAO JA POSTOJIM, onda je to bukvalno tako sve dok ne proradi
tvoja asocijacija, koja je tvoj ključ, a ti njen katanac. Bukvalno tako...
Tako je govorio Duško. Kritičarima, pre svega.
Duško je unlimited. Neograničiv. Ne znam, izgleda da nešto ima u tom sarajevskom-baščaršijskom etru. Neke memljive melanholije, šta ja znam.
Vreme. Vremenost. Prolaznost u vremenu. Mi u vremenu. Život u vremenu. O tome je Duško Trifunović pevao, onako s moje strane.
O vremenu kad se ljubi, grli, uzdiše, suzi, tuguje, kad se razbija čaša posle dobre pesme i kad se umire stotinjak puta na dan.
I zato će Duško uvek ostati ‘’naš‘’ Duško, jer je on pesnik iz komšiluka. Komšija koji progovori koju o životu, onako uz kaficu,
a da ti kafica ne presedne.
A to što ga neki ne priznaju, nije me briga. Kao što ni Duška nije bilo.
Uz ‘’Časnu dokolicu’’ upoznao sam još jednog Duška. Ali opet, voleo bih da zadržim, negde u zenici, i Duška Trifunovića iz ‘’Tobogana’’.
Biće i to neka tajna veza.
...Pamtite me po pesmama mojim..."
Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže
Od svega digao ruke
Kao zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu
Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.
Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih
za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam
Eto ležiš
Evo ležim
oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana
ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže
ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije
povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi
ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam
A ti ćutiš
Nema leka
Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj
A ti si htela i htela
A ja sam pitao
Zašto
A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena
Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi
Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota
Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi
al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu
Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova
Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja
Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.
Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.
Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.
Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću...
Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...
Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.
Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće
Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više
