Matija Bećković - Ti si moja, ipak

 

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi

Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje

Ti si moja Sinagoga ograđena žicom

Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada

Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo

Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom

Ti si moja igra koja počinje kamenčićima

Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega

Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio

Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold

Ti si mojih nekoliko godina od one noći

Ti si moja žena — ponoćni voz sa jednim putnikom

Železara u kamenom dobu — tы моя русская земля

Jedina žena koju menjam svakog dana

I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda

Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo

Ti si moja ljubav slavnih ljudi

Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao

Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila

Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato

Ti si moja, ipak

Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje

Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena

Ti si jedna žena koliko i svaka druga

Ti si moja uprkos poznatim istinama

To su bedni podaci kojima raspolažem

To su sva dela moje izvitoperene ljubavi

To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga

Ionako samo nagađam i pretpostavljam

Ti si moja bolest bolešću izlečena

Ti si moje dete ti ništa ne razumeš

I ja doslovno moram reći da te volim.

Matija Bećković "Kad sam je drugi put video"

photo: Me3009

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama.
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi.
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
Tu ženu sa dve senke,
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
"Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne?"
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
Više od mojih raširenih ruku,
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas,
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu,
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
Radnice popodne na tudjem balkonu,
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nadjeno medju otpacima...
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
Sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković "Poeziju više niko neće pisati"

art credits: Fjola

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada umaćeni i prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu
usudili pesnici.
More - stara lektira pesnika zauvek će napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se svome
značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeći od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.

Matija Bećković "Kad dodješ u bilo koji grad"

art credits: Dianora

Kad dodješ u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodješ vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doćićeš putem kojim si morao doći

Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.

Kad dodješ u bilo koji grad
Odakle bilo Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kad odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dodješ u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dodješ
Doćićeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dodje u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula

Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskoga Jerusalima

Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.