Bela Hamvaš "Dvadeset četvrto pismo"

art credits: Utopic Man

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo "ja".

Možda ćeš još razumeti.

Bela Hamvaš "Scientia Sacra" (Zlatno doba i apokalipsa)

art credits: Angela True

"Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija."