BibliOddyssey - Van Gogova ilustrovana pisma bratu

Nedavno sam otkrila pravu riznicu dokumentarnih slika, tekstova koje datiraju bukvalno od nekoliko vekova unazad do današnjih dana. 'Listajući' strane ovog bloga, osetila sam se na momente kao Vernov profesor Lidenbruk u momentu kada nailazi na zapise alhemičara iz drevnih vremena Arnija Seknusema. BibliOddyssey je blog - arhiva raritetnih fotografija, pisama, autentičnih umetničkih dela, mesto za sve ljubitelje antikvarnog, papira i pera, crno belih fotografija, crteža, papirusa... no, videćete i sami. Medjutim, pre nego vam ostavim link, još nešto...

Prošle nedelje na ovom sjajnom blogu osvanuo je nov post sa (za mene) nikada vidjenim do tada originalnim Van Gogovim pismima bratu i crtežima kojima je ilustrovao svako pismo. Ispod slika imate prevod sadržaja pisama na engleski. Dirljivo, poetično, genijalno. Nadam se da će vam se svideti: http://bibliodyssey.blogspot.com/2009/10/handshakes-in-thought.html

Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"

 painting: Vincent Van Gogh

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

Branko Miljković - pismo prijatelju

 photo: GuiltyRose

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Ivo Andrić - pismo, 1920.

"Dragi prijatelju,
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama redje nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedji za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Izmedju vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedju vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osudjeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odredjuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radjaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodjenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se medju sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. “
Ivo Andrić – Pismo iz 1920.

Branko Ćopić - Pismo Ziji Dizdareviću

 art source

DRAGI MOJ ZIJO

Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svoga junaka Brke. Jednog dana ti si je vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja; vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono proskozarje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice saputao Lorkine riječi pune jeze:
"Crni su im konji, crne potkovice."
Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecačima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijalu u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini mi se, pa će zakucati na vrata.
Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš...

Branko Ćopić