"Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: "Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu."
"Bitlsi su bili barabe koje su se pretvarali da su džentlmeni, a Stonsi su bili džentlmeni koji su se pretvarali da su barabe."
Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…
"- Nekada davno, u Kini, gradovi su bili opasani visokim zidinama, na kojima je bilo nekoliko velicanstvenih kapija. Smatralo se da kapije imaju veliko znacenje. Nisu to bila tek vrata kroz koja ljudi ulaze i izlaze, vec se verovalo da u njima prebiva duša grada. ili, bar, da bi ona tu trebalo da prebiva. Baš kao što su ljudi u srednjevekovnoj Evropi podizali crkve i trgove kao mesta na kojima kuca srce grada. Zato je u Kini i danas ocuvano mnoštvo velelepnih kapija. A da li znaš kako su se u drevnoj Kini podizale kapije?
- Ne znam, rekla je Sumire.
- Ljudi bi dovukli kola do nekadašnjih bojnih polja, i skupili bi koliko god bi mogli da nadu razbacanih ili zakopanih izbelelih kostiju. Pošto je to zemlja sa dugom istorijom, nisu oskudevali u starim bojnim poljima. Onda bi, na ulazu u grad, podizali kapije sa kostima uzidanim u njih. Naime, nadali su se da ce im izginuli ratnici, pošto bi im bio ocitan pomen za pokoj duše, braniti grad. Ali, tu se prica ne završava. Kad bi podigli kapiju, doveli bi nekoliko zivih pasa i priklali ih nozem, a onda poprskali kapiju njihovom još toplom krvlju. I tek kada se sjedine suve kosti i sveza krv, drevne duše umrlih bi stekle magijsku moc. Tako se mislilo."
"Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?
...
Zazmurio sam i oslušnuo, i mislio o Sputnikovim potomcima koji prelecu nebom, sa silom Zemljine teze kao jedinom sponom sa maticom. Kao usamljene metalne hrpe, slucajno se sretnu u mrklom mraku prostranog svemira, mimoidu se i zauvek rastanu. Bez ijedne jedine reci koju bi razmenili, bez ikakvih obecanja koja bi ih obavezivala."
"Kako mi je Sumire nestala, shvatio sam da ima mnogo toga što ja više u sebi ne mogu da pronadem. Kao kada se more povuce i s obale zauvek nestanu razne stvari. Ostao mi je samo izoblicen i prazan svet koji za mene više nije imao smisao.
Svaki covek ima nešto što moze da dobije SAMO JEDNOM u odredenom zivotnom dobu. Kao mali plamen. Oni pazljivi i srecni brizljivo ce ga cuvati, negovati i nositi kroz zivot kao baklju. Ali ako se samo jednom taj plamen ugasi, više nikada nece moci da se povrati. Ja nisam izgubio samo Sumire. Zajedno sa njom izgubio sam i taj dragoceni plamen."
"S koliko god nežnosti i mudrosti negovali taj naš odnos tananog prijateljstva, ono nije moglo da potraje zauvek. Ono što smo imali u rukama, bilo je kao samo produžena slepa ulica. To mi je bilo sasvim jasno."
"Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi - nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog - sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim - jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja."
