Nikol Kraus "Velika kuća"

"Ima trenutaka kada i ljubaznost neznanca samo pogoršava stvar jer čovek shvati koliko mu je ta ljubaznost očajnički potrebna, a da je njen jedini izvor - neznanac."

Nikol Kraus "Velika kuća"

"Ne pretvaram se da znam koliko je toga moja majka gušila u sebi. Kako su godine prolazile nije više mogla da krije svoju klonulost, ali slabo je odavala išta o vremenskim prilikama i saobraćaju u svom unutrašnjem životu. No znala sam da neki nepokorni deo majčine radoznalosti i gladi nikada nije potonuo, koliko god ona ponekad poželela da jeste. Uvek je tu bila mala hrpa knjiga kraj njenog kreveta kojima se okretala čim bi svi zaspali. Mnogo je godina prošlo dok sam uopšte povezala tu ljubav moje majke prema knjigama s mojom sopstvenom, jer sam, iako su se neke knjige uvek vukle po kući, retko kad viđala svoju majku kako čita, sve dok nije ostarila pa imala više vremena. Jedini izuzetak bile su novine, koje je pomno čitala od prve do poslednje stranice, kao da traži vest o nekome koga je davno izgubila."

Nikol Kraus "Velika kuća"

"Više nego iko drugi koga znam, Lote je bila voljna da živi u stanju večitog nerazumevanja."
"Prvi put mi je palo na pamet da možda nisam dobro razumeo Lote. Sve te godine sam mislio da su njoj potrebni uredan život, rutina, kolotečina koju ne remeti ništa neuobičajeno, a možda je istina zapravo bila potpuno suprotna. Možda je ona sve vreme čeznula da nešto naiđe i razbije sav taj brižljivo uspostavljeni red, brzi voz kroz spavaću sobu ili klavir koji pada s neba, i što sam se ja više upinjao da je zaštitim od neočekivanog, to se ona sve više gušila, divlje čeznula, sve dok to nije postalo nepodnošljivo."

Nikol Kraus "Velika kuća"

"Čudan dečak, koji je od početka rastao na unutra. Kad bismo te nešto pitali, ponekad smo odgovor morali da čekamo pola dana. Bože sačuvaj da ti uzvratiš bez razmišljanja, dok nisi potpuno ubeđen šta je pravi odgovor. U trenutku kada taj odgovor stigne, niko više ne bi znao o čemu pričaš. Kada si imao četiri godine počeo si s tim napadima. Bacakao bi se po podu, udarao pesnicama i lupao glavom, i bacao sve po sobi. Često je to bilo kad nešto nije po tvome, ali ponekad bi te nešto sitno i potpuno neočekivano raspametilo, magični flomaster čiji poklopac niko nije mogao da nađe, sendvič isečen napola po sredini a ne po dijagonali. Tvoja vaspitačica je zvala da izrazi svoju zabrinutost. Tvrdoglavo si odbijao da učestvuješ u grupnim aktivnostima. Sedeo si po strani, držeći se podalje od ostalih kao da su leprozni, i pretvarao se da ne razumeš šta ti govore kada bi ti se obratili. Nikada se nisi smejao, rekla je, a kada si plakao, to nije bilo kratko cmizdrenje ili kenjkanje kao kod druge dece, plakanje koje se moglo uslišiti, umiriti. Ti si bio neutešan. U tvom slučaju bilo je to nešto egzistencijalno."

Nikol Kraus "Velika kuća"

"Postoji zabluda da snažna osećanja iz mladosti s vremenom postaju blaža. Nije istina. Samo naučiš da ih kontrolišeš i suzbijaš. Ali ona ne jenjavaju. Jednostavno se skriju i talože na nekim povučenim mestima. I kad čovek slučajno upadne u neki od tih ponora, bol je stravičan. Sada takve male ponore nalazim svuda oko sebe."
"Kako to izgleda, pitao sam te jednom, biti čovek čiji su principi toliko uzvišeni da niko ne može da ih dosegne? Ali ti si mi samo okrenuo leđa, kao što si okretao leđa svakome ko bi te izneverio svojom nedoraslošću zadatku."

Nikol Kraus "Velika kuća"

"Ne, nikako nisam mogao da znam šta je nosila duboko u sebi. Ali polako sam pronalazio uporišta. Kad bi je povredilo nešto što sam rekao ili uradio, ili češće što nisam uradio ili rekao, odjednom bi postala prijateljski nastrojena, iako je to bilo nekakvo glazirano prijateljstvo, prijateljstvo dvoje ljudi koji su se zadesili jedno kraj drugoga na dugom putovanju autobusom na koje se samo jedno od njih setilo da ponese hranu. Nekoliko dana kasnije desila bi se neka sitnica - zaboravio bih da vratim kutiju s čajem na policu, ili bih ostavio čarape na podu, i ona bi eksplodirala. Silina i raspon njenog gneva bili su šokantni, i jedina moguća odbrana bila je da ostanem potpuno nepomičan, i uporno ćutim sve dok najjači udar ne prođe i ona ne počne da se povlači u sebe. U tom trenutku nastupio bi slom ili otvaranje. Trenutak prerano, i umirujući gest samo bi dolio ulje na vatru; trenutak prekasno, i već bi otpuzala u sebe i zalupila vrata, nastanivši se u toj mračnoj odaji u kojoj je mogla da preživi danima ili čak nedeljama razmenivši sa mnom samo poneku reč. Trebale su mi godine da ubodem taj trenutak, da naučim da ga ugledam kad nailazi i zgrabim ga, spasavajući nas oboje te tišine koja kažnjava.
Bolelo me je što nije osećala da može sa mnom to da podeli, ali znao sam da bi je zabolelo još više kad bi znala da sam otkrio ono što joj nije bila namera da pronađem. Mislim da je fundamentalno odbijala da je iko upozna. Ili se gnušala toga koliko je i žudela za tim. To je vređalo njen osećaj slobode. Ali prosto nije moguće samo spokojno gledati osobu koju voliš i zadovoljiti se time da je posmatraš nimalo je neshvatajući. Osim onome koga čini srećnim da se divi i obožava, ali ja nisam taj. U srcu svakog naučnog rada jeste potraga za obrascima. Pomisližete da je bezdušno priznati da sam naučnički pristupio sopstvenoj ženi, ali mislim da onda ne razumete šta pokreće pravog naučnika: tu i tamo osećam kao da hodam po ivici.. nečega, što jedva da mogu da izgovorim a da ne zvučim smešno, samo da bi se potom okliznuo i našao u rupi dublje nego ikad, i tek tamo u mraku, iznova bih u sebi pronalazio divljenje za sve što je tako dosledno mrvilo moje samopouzdanje."

Nikol Kraus "Velika kuća"

"Pustila sam Betovenov gudački kvartet u a-molu, komad koji sam volela još otkad mi ga je bivši dečko sa koledža prvi put pustio u svojoj sobi u domu. Još se sećam okruglastih kvrga na njegovoj kičmi kada se sagnuo nad gramofonom i lagano spustio iglu. Treći stav je jedan od najosećajnijih ikad napisanih muzičkih komada, nikad ga nisam slušala a da ne osetim kao da me je na ramena podiglo neko džinovsko stvorenje koje putuje spaljenim predelima svih ljudskih osećanja. Kao ni bilo koju muziku koja me duboko dira, nikada ga ne bih slušala ako je neko u blizini, kao što ne bih nikome pozajmila knjigu koju naročito volim. Sramota me je ovo da priznam, jer znam da otkriva neki osnovni nedostatak, sebičluk u mojoj prirodi, i svesna sam da je to suprotno nagonu većine, koju strast prema nečemu vodi u želju da to podele ne bi li raspalili sličnu strast kod drugih, i da bih bez prateće koristi od tog entuzijazma živela u neznanju za toliko knjiga i silnu muziku koju najviše volim, među kojom je i treći stav Opusa 132, koji me je prosto poneo jedne prolećne noći 1967. Umesto da raste, moje lično zadovoljstvo uvek se nekako umanjivalo kad bih pozvala nekoga da se priključi, osetila bih da se kida intimnost koju sam sa delom uspostavila, narušava privatnost. A najgore mi je kada neko uzme primerak knjige kojom sam trenutno zaokupljena i počne da je lista."

Nikol Kraus "Velika kuća"

source

"Taj naš poljubac bio je otrežnjujući. Nije da je poljubac bio loš, ali bio je samo znak interpunkcije u našem dugom razgovoru, primedba u zagradi stavljena kako bismo jedno drugom potvrdili duboku naklonost, obiostranu ponudu za prijateljstvo, koje je neuporedivo ređe od seksualne strasti pa čak i od ljubavi."

Nikol Kraus "Istorija ljubavi"

photo: Magdy

"Kada se probudim i prsti su mi ukoceni, skoro sam sasvim siguran da sam sanjao svoje detinjstvo. Poljana na kojoj smo se igrali, poljana na kojoj je sve bilo otkriveno i sve bilo moguce. Toliko bi dugo trcali, da smo mislili da pljujemo krv. Za mene je to zvuk detinjstva, zadihanost i cipele koje struzu tvrdu zemlju."

Nikol Kraus "Istorija ljubavi"

photo: Helen Levitt 1940.

"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parceta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu. Neko vreme, nova osecanja stalno su se stvarala. Zelja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lancanu reakciju, stvarajuci osecanje ozlojedenosti sa jedne, i otudenje i usamljenost sa druge strane. Moguce da je izvesno vrckanje bokovima oznacilo radanje ekstaze; munja je izazvala prvi osecaj straha. Suprotno logici, osecaj iznenadenja nije odmah rodjen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguce da je najstariji osecaj na svetu - osecaj ganutosti. Kada su jednom poceli da osecaju, ljudi su zeleli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osecanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: vecno razocaranje u zivot kao takav, olakšanje zbog neocekivanog izbavljenja, strah od umiranja.

Cak i sada, sva moguca osecanja još ne postoje. "

Nikol Kraus "Istorija ljubavi"

photo: Stefan Beutler

"Prvi jezik kojim su se ljudi sluzili bili su pokreti. Nije bilo niceg primitivnog u ovom jeziku koji je glatko tekao s ljudskih ruku, ništa što sad izgovorimo nije nemoguce reci u beskonacnom nizu pokreta omogucenih finim kostima prstiju i zgloba. Pokreti su bili slozeni i domišljati, ukljucujuci i delikatnost pokreta koja je od tog doba izgubljena.
Osim jednog izuzetka, skoro da ne postoje zapisi o prvom jeziku. Izuzetak, na osnovu koga potice svo znanje predstavlja Zbirka 79 fosila pokreta, otisci ljudskih dlanova zamrznuti u pola recenice i smešteni u mali muzej u Buenos Ajresu. Jedan pokret za "Ponekad kada pada kiša", drugi za "Posle svih ovih godina", sledeci za "Da li sam pogrešio što te volim?". Pronašao ih je u Maroku 1903. argentinski lekar Antonio Alberto de Bijedima. Krstario je po planinskom vencu Visoki Atlas kada je otkrio pecinu u kojoj je 79 pokreta utisnuto u škriljac.
Zato, ako vam na velikim okupljanjima i zabavama, ili dok ste okruzeni ljudima sa kojima ne osecate bliskost, vaše ruke ponekad cudno vise - ako shvatite da ne znate šta s njima da radite, preplavljeni osecajem tuge koji se javlja kada prepoznate otudenje od sopstvenog tela - to je zato što vaše ruke pamte doba kada su prepreke izmedu tela i duha, mozga i srca, šta je unutra a šta napolju, bile mnogo manje. Nije to da smo u potpunosti zaboravili jezik pokreta. Navika da gestikuliramo dok pricamo ostala je iz tog perioda. Pljeskanje, pokazivanje, podizanje palca: sve su to artefakti pradavnih pokreta. Drzanje za ruke je na primer, nacin da se setite kakav je osecaj kada ništa ne kazete jedno drugom."

Nikol Kraus "Istorija ljubavi"

photo: Mikeshkaos

"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrecniji i najtuzniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne cini srecnijim i ništa me ne cini tuznijim više nego ti."