Džon Fante "Bratstvo loze"

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

photo: Hermin Abramovich

- "Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvog oca gore..."
- "Gde gore?" rekao sam.
- "Na onom svetu."
To sam čekao.
"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum."
- "Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."
- "Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se. "Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

ilustracija: Joanne Renaud

Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i hteo bi da se zove Džon. Prezime mu je Bandini, ali bi on hteo da bude Džons. Majka i otac su Italijani, ali bi on hteo da bude Amerikanac. Otac mu je zidar, ali bi on hteo da bude bacač u bezbolu za Čikago Kubs. Oni žive u Roklinu, Kolorado, deset hiljada stanovnika, ali bi on hteo da žive u Denveru - pedesetak kilometara odatle. Ima pege po licu, ali bi hteo da ih nema. Ide u katoličku školu, ali bi on hteo u državnu školu. Ima devojku po imenu Roza, ali ga ona mrzi. On je dečak za oltarom, ministrant u crkvi, ali je pravi djavo i mrzi ministrante. On je Arturo i voli oca, ali živi u strahu od dana kada će da odraste i bude u stanju da pobedi oca. On obožava oca, ali majku smatra jadnicom i budalom.
Zašto njegova majka nije kao druge majke? Svakog dana to ponovo uvidja. Majka Džeka Holija ga uzbudjuje - način na koji mu pruža keks činio je da srce počne da mu prede. Majka Džima Tolanda ima svetle noge. Majka Karla Mole nikad ne nosi ništa ispod cicane haljine; kada mete po kuhinji, on stoji na tremu i posmatra je u ekstazi, vrelim očima guta pokrete njenih kukova. Sada mu je četrnaest, i saznanje da ga njegova majka ne uzbudjuje učinilo je da počne potajno da je mrzi. Uvek je krišom posmatrao majku. Voli je, ali je mrzi.
Zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju da joj zapoveda? Zašto ga se plaši? Dok leže u krevetu, i on se budan preznojava od mržnje, zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju to da joj radi? Kada iz kupatila udje u dečiju sobu, zašto se osmehuje u tami? Nije mogao da vidi njen osmeh, ali je znao da joj je na licu, to zadovoljstvo noći i zaljubljenost u tamu, ta skrivena svetla koja greju njeno lice. Tada ih oboje mrzi, mada je mržnja prema njoj ipak veća.
Doručak je na stolu. Čuo je oca kako traži kafu. Zašto njegov otac mora stalno da viče? Zar ne može da govori tišim glasom? Svi u okolini znaju šta se dešava u njihovoj kući, jer otac stalno viče. Morejevi, u kući pored, nikad se ne čuje ni glasak odande, nikad! Tih američki narod. Ali njegovom ocu nije dovoljno što je Italijan, on mora da bude bučni Italijan.
"Arturo", pozvala ga je majka, "doručak je na stolu."
Kao da on ne zna da je doručak na stolu! Kao da već svi u Koloradu ne znaju da porodica Bandini baš sad doručkuje!

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

 ilustration: Ryuyujin "Old Man"

Kuća nije otplaćena. Ona je njegov neprijatelj, ta kuća. Ima glas i stalno mu se obraća, kao neka papiga, večito ponavlja isto. Kad god trem zaškripi pod njegovim stopalima kuća drsko govori: Ti me ne poseduješ, Svevo Bandini, i nikada ti neću pripadati! Kad god dodirne kvaku na ulaznim vratima, uvek ista priča. Već petnaest godina ta ga kuća dočekuje i dovodi do očajanja svojom idiotskom nezavisnošću. Bilo je trenutaka kada je hteo da postavi dinamit pod nju i raznese je u paramparčad. Nekada je to bio izazov, ta kuća tako nalik ženi, izazivala ga je da je poseduje. Ali, za trinaest godina, on se umorio i oslabio, a kuća je postajala sve arogantnija. Svevo Bandini je digao ruke od nje.
Bankar, koji je vlasnik kuće, jedan je od njegovih najgorih neprijatelja. Pri samoj viziji bankarevog lica srce bi počelo pomamno da mu bije, u nezasitoj želji da pojede samo sebe. Helmer, bankar. Šljam ovog sveta. Koliko je puta bio primoran da stane pred Helmera i kaže mu kako nema dovoljno novca ni porodicu da prehrani. Toliko je puta to morao da učini, a Helmerove mekane ruke bi ga uvek nanovo obeshrabrile. Nije bio u stanju da razgovara sa ovakvom vrstom ljudi. Mrzeo je Helmera. Voleo bi da slomi Helmeru vrat, da iščupa Helmerovo srce i onda ga pošteno izgazi. Kuća nije bila njegova, i dovoljno je da dodirne kvaku na vratima da bi se setio kako mu ne pripada.

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

painting: Billy Childish

Ima stvari koje čovek ne može da kaže svojoj ženi. Da li bi Marija razumela tu navalu poniženja koje je osetio prolazeći kroz lepe sobe, stid kada je posrnuo jer su se njegove iznošene cipele, mokre od snega, okliznule na blistavo uglačanom žutom podu? Zar bi mogao da kaže Mariji da se ta privlačna žena sažalila nad njim? Istina: mada je bio okrenut ledjima, osetio je da se udovica na trenutak postidela zbog njega, zbog njegove neobične trapavosti.
"Baš klizavo", nasmejala se Udovica. "I ja stalno padam!"
Ali to je trebalo samo da mu pomogne da sakrije svoj stid. Ništa nije bilo ozbiljno s kaminom, samo par klimavih cigli u ložištu, sat posla. Rekao joj je da će popravka koštati petnaest dolara, sve sa materijalom. Nije se bunila. A onda mu je sinulo, kao zakasnela mučna pomisao, da su njegove cipele razlog njene darežljivosti. Videla je njegove izandjale djonove kad je kleknuo da pregleda kamin. Način na koji ga je gledala, od glave do pete, taj sažaljivi osmeh, nosio je u sebi razumevanje od koga je sav pretrnuo. Nije to mogao da kaže Mariji.

Marija bi ga ismejala da zna o čemu je Udovica pričala... On je znači Italijan? Sjajno. Baš je prošle godine putovala u Italiju. Prekrasno. On je sigurno jako ponosan na svoje poreklo. Zna li on da je Italija kolevka Zapadne civilizacije? Da li je ikada video Kampo Santo, katedralu Sv. Petra,
Mikelandjelove slike, plavi Mediteran? Italijansku rivijeru?
Ne, ništa od toga nije video. Jednostavnim rečima objasnio joj je da je iz Abrucija, da nikada nije išao tako daleko na sever, da nikada nije bio u Rimu. Radio je vrlo naporno u mladosti. Nije bilo vremena nizašta drugo.
"Abruci!" Udovica je sve znala. Onda je sigurno čitao dela D'Anuncija - i on je iz Abrucija.
Ne, nije čitao D'Anuncija. Čuo je za njega, ali ga nikada nije čitao. Potišteno je shvatio da nema ništa da kaže na tu temu.

Udovica ga je posmatrala čitav minut. Zbunjen, okrenuo je glavu, pogledom je pratio teške
grede duž plafona, zavese od čipke, razne ukrase s pažljivim nemarom rasporedjene svuda po sobi. Ostao je s Rokjom tu noć. S Rokom, Marija, ne sa Udovicom. Sledećeg dana, kada je na stovarištu uzeo cigle za kamin, vratio se do Udovičine kuće da ga popravi. Raširio je platno preko tepiha, zamešao malter u kanti, iščupao klimavu ciglu iz ložišta. Tada se pojavila Udovica, tiho je ušla iz jedne od soba prožetih slatkim mirisom. Opet knedla u njegovom grlu. Opet je mogao
samo da se smeška. Kako napreduje posao? Pažljivo je radio: ni trunka maltera nije umazala cigle koje je postavio. Čak je i prostrto platno ostalo čisto, stare cigle bile su uredno složene sa strane. Obradovalo ga što je to zapazila. Nikakva strast nije ga obuzela kada se sagla da pogleda nove cigle u kaminu, njena glatka zategnuta zadnjica, tako zaobljena kad se nakrivila na bok. Ne Marija, čak ni njene visoke štikle, njena tanka bluza, miris parfema u njenoj tamnoj kosi, ništa od toga nije ga navelo na grešnu misao neverstva.
Kao i pre, samo ju je posmatrao s radpznalošću i čudjenjem: tu ženu sa sto, možda i dvesta hiljada u banci.

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

 ilustracija: Situo

Čitao sam na stotine knjiga. Tu je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski imenik Los Andjelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa nisam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom marširaju stranicama uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. A tek Šopenhauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Identično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Dani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospodjica Hopkins bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim belim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knjiga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb. Ništa od onoga što je činila nije mi promaklo. Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.

Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabačenih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči - bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najednom je pogledala ka meni i lice joj je pobledelo, šokirano, kao da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vlaži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvrnula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je pogledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao, ali morao sam da je nadjem da bi moje oči prošle istim putem kojim su prošle i njene.

Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje na pod. S belim nogama tihim kao duhovi, prešla je do prozora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knjiga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci gospodjhice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih prstiju.
Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad duhne u prste dok čita. To! Tada su otisci sigurno na njoj. Moram je imati. Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gledajući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih npredivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto iznad donje ivice knjige, dok se parfem možda uvlači u stranice i čini ih mirisnim za mene.

Sve dok najzad nije završila sa čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila medju biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život. Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biografija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katarina Argonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sasvim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje. Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza ostalih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

Čarls Bukovski - predgovor za knjigu "Upitaj prah" Džona Fantea

"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)