Alber Kami "Naličje i lice"

photo: earthangelsart.blogspot.com

"U tome je bila sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti, gorčina prikrivena zanosom."

Nik Hornbi "HiFidelity"

"Imate li soul?", pita me jedna žena narednog popodneva... "Zavisi", želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne... Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom. Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul - pored samog izlaza, odmah posle bluesa."

Nik Hornbi "HiFidelity"

photo: JanisDA

"Lako je reći "volim te", ništa posebno, i manje-više svaki muškarac koga poznajem čini to stalno. Ja sam u par navrata glumio kako nisam u stanju da to kažem, mada nisam siguran zašto. Možda stoga što sam želeo da time taj trenutak koji liči na otrcane romanse sa Doris Dej bude vredniji pomena nego što bi inače bio. Znate ono - s nekim ste u vezi i počnete nešto da govorite, a onda se zaustavite, a ona pita: "Šta?", a vi kažete: "Ništa", pa ona insistira: "Molim te, reci", a vi i dalje odbijate: "Ne, zvučaće glupo", i potom vas ona natera da to ipak izreknete, iako ste sve vreme upravo to i nameravali, a onda ona smatra da je to vrednije zato što je teško izvojevano. Možda je i znala da ste se folirali, ali vam ipak ne zamera."

Nik Hornbi "HiFidelity"

photo: Ice Foxx

"- Gotovo sam završio tvoju kasetu.
- Zaista? To je stvarno lepo od tebe.
- Da li da ti je pošaljem? Ili da izadjemo na piće?
- Mmmm... bolje piće. Volela bih da te častim jednim u znak zahvalnosti.
- Sjajno!
...

Kasete, a? Uvek upale.

"Za koga je to?" Pita me Lora kad vidi kako se muvam okolo i podešavam fejdove.
"Ovo? Ma... za onu ženu što me je intervjuisala za besplatan časopis. Kerol? Kerolajn? Tako nešto. Rekla je, znaš, da bih joj olakšao posao kada bi unapred čula o kakvoj je muzici reč." Ali ne mogu to da izgovorim i da je gledam u oči, i usredsredjujem se na dek jer znam da mi ne veruje. Ona bolje od svih ljudi zna šta znače ovakve kasete.

Dan pre nego što je trebalo da izadjem s Kerolajn na piće, dobijem sve udžbeničke simptome karakteristične za stanje koje prethodi slomu: stomačnu nervozu, dugotrajna sanjarenja, nesposobnost da dočaram njen lik. Mogu da se setim haljine i cipela, ali nijedne crte lica, pa joj zato pripisujem pozajmljenu fizionomiju s kič detaljima poput napućenih usana, iako me je privukao upravo taj njen nenafrakani imidž tipične pametne engleske devojke. Kad se sretnemo znam da će me štrecnuti uobičajeno početno razočaranje - "zbog ovoga sam bio toliko uznemiren!?" - a onda ću ipak pronaći nešto što će me ponovo ushititi: činjenica da se uopšte pojavila, seksi glas, inteligencija, duhovitost, nešto. I izmedju drugog i trećeg sastanka nastaće mnoštvo novih mitova.

Ovoga puta, medjutim, dešava se nešto drugo...

Uzrok je sanjarenje. Činim uobičajene stvari - do detalja zamišljam celokupni tok veze, od prvog poljupca do odlaska u krevet, sve dok odjednom ne uvidjam da ništa nije preostalo, da sam sve već proživeo u glavi. Kao kada se film brzo premota; znam ceo zaplet, kraj, sve dobre delove. Sada treba da vratim film unazad i sve odgledam ponovo, u realnosti, a kakvo zadovoljstvo to donosi?

I jebi ga... kad će to prestati? Skakaću s kamena na kamen do kraja života, sve dok ih više ne bude? Bežaću kad god me uhvati prpa? A stiže me svakih petnaest dana poput računa za komunalije.

Znam šta je problem sa Lorom...

Problem u vezi nje jeste to što je više nikada neću videti po prvi ili drugi ili treći put. Nikada neću provesti dva ili tri dana u prijatnom nastojanju da dočaram njen lik, nikad više neću pola sata pre dogovorenog vremena otići u pab gde treba da se sretnem s njom, piljiti neprestano u isti članak u novinama i svakih trideset sekundi bacati pogled na sat; pomisao na nju nikada više neće u meni probuditi nešto kao što budi "Let's Get it On". I naravno, ja je volim i svidja mi se i odlično komuniciramo, naš seks je dobar i rasprave su nam i dalje žestoke, i ona brine o meni, ali šta sve to vredi kad neko nov, sa obnaženim rukama i lepim osmehom bane u radnju i kaže da želi da me intervjuiše? Ništa, eto, ali bi možda trebalo da znači malo više.

Jebi ga. Poslaću joj poštom jebenu kasetu... ... verovatno."

Nik Hornbi "HiFidelity"

photo: Ms. Tangerine Fantastic

"Da li je baš toliko grozno hteti da budeš kod kuće sa svojom zbirkom ploča? Takva kolekcija nije kao album poštanskih maraka, ili kolekcija podmetača za čaše, ili kakvih starudija. Reč je o celom jednom šarolikom svetu, lepšem, poročnijem, mahnitijem, mirnijem, živopisnijem, nepostojanijem, opasnijem, ispunjenijem ljubavlju nego što je život koji živim; u njemu su istorija, geografija, poezija i bezbroj drugih stvari o kojima je trebalo da učim u školi, uključujući muziku."

Nik Hornbi "HiFidelity"

photo: KsenKAT

"Ponekad izgleda kao da muškarac može da proceni koliko je fin i uljudan jedino proučavanjem svog odnosa sa ženama - ili tačnije s potencijalnim partnerkama. Nije teško biti pažljiv prema njima. Častiš ih pićem, snimiš im neku dobru kasetu, telefoniraš im da bi ih pitao jesu li dobro... veliki je broj brzih i bezbolnih načina da budeš Dobar Momak. Medjutim, kada su stalne veze u pitanju, znatno je komplikovanije biti postojano takav. Jedno vreme sve je u najboljem redu, čistiš wc-šolju, ispoljavaš svoja osećanja i činiš sve druge stvari koje se očekuju od modernog muškarca. A potom odjednom počneš da manipulišeš, zlovoljan si, igraš na dve karte, foliraš, i neiskren si prema najboljim devojkama. Ne umem to da objasnim."

Nik Hornbi "HiFidelity"

photo: Yoan-Loic Faure

"Šta je bilo prvo, muzika ili patnja? Jesam li slušao takvu muziku zato što sam bio ojadjen? Ili sam bio tuzan zato što sam slušao setnu muziku? Da li te sve te ploce zapravo pretvore u melanholika? Ljude brine što se deca igraju pištoljima, što tinejdzeri gledaju filmove pune nasilja. Niko se ne sekira što klinci slušaju hiljade - doslovno hiljade - pesama o slomljenim srcima, odbacenosti i bolu, o patnji i gubitku. Najnesrecniji ljudi koje poznajem, romanticarski receno, upravo su oni koji najviše vole pop muziku; i ne znam da li je pop muzika izazvala njihovu tugu, ali smem da tvrdim da sigurno nisu doziveli toliko sentimentalnih razocarenja koliko su se naslušali tuzne muzike."