Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

photo by P0RG "Dreamer"

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

 photo by Bexcelica "Nose"

Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

 photo by Viry "Eating Dissorder"

Čovek se ne bi smeo prejedati kada je melanholičan. To uzrokuje romantični zanos, jezovit polet, lirsko očajavanje. Onaj koji samo što nije zapao u elegiju trebalo bi da posti da bi očuvao duh strogim i treznim. Koliko li je Goethe morao da pokrka kupusa i kobasica pre nego što je napisao Jade mladog Werthera? Predsokratski filozofi, koji su živeli od dve smokve i tri masline, podarili su nam tako jednostavnu i lepu misao, lišenu sentimentalnosti. Rousseau, koji je napisao sladunjavu Novu Heloisu tvrdio je da jede "vrlo lagano: izvrsne mlečne proizvode, nemačke poslastice..."

Ameli Notomb "Higijena ubice"

ilustration: Gobeldyook "Edward never gets it rioght"

- Prodali ste milione primeraka knjiga, čak i u Kini, a ipak niste o tome uopšte razmišljali?
- Fabrike oružja prodaju svaki dan hiljade raketa po čitavom svetu pa ipak o tome ne razmišljaju.
- To nema nikakve veze.
- Mislite? A ipak, paralelizam je sasvim očigledan. Na primer, to nagomilavanje: govori se o "trci u naoružavanju", moglo bi se isto tako reći "trka u književnostima". To je argument sile kao i svaki drugi: svaki narod istura svoga pisca ili svoje pisce, kao topove. Pre ili kasnije, i mene će isturati i do bleštavila glačati moju Nobelovu nagradu.
- Ako to tako shvatate, slažem se sa vama. Ali hvala bogu, književnost je manje škodljiva.
- Moja nije. Moja je škodljivija od rata.
- Da li vi to laskate sami sebi?
- Trebalo bi da to radim, pošto sam jedini čitalac koji je u stanju da me razume. Da, moje knjige su škodljivije od rata, jer izazivaju kod čoveka želju da crkne, a rat izaziva želju da se živi. Pošto mene pročitaju, ljudi bi9 trebalo da se sami ubijaju.
- Kako objašnjavate što oni to ipak ne čine?
- E, to objašnjavam veoma lako: zato što me niko ne čita. U suštini, možda je upravo u tome objašnjenje mojega izuzetnog uspeha...
- To je zaista izuzetno rasudjivanje...
- Ali nepobitno! Eto, uzmimo Homera... on nikada nije bio toliko slavan. Pa ipak, poznajete li mnoge prave čitaoce prave Ilijade i prave Odiseje? Šaka ćelavih filologa, i to je sve! Jer, valjda ipak nećete nazvati čitaocima one dremljive gimnaziste koji još mucaju o Homeru za školskim klupama dok misle samo na reviju Depeche Mode ili na sidu? I upravo iz tog izvanrednog razloga Homer i jeste osnovica za uporedjivanje.
- Ako pretpostavimo da je tako, nalazite li da je to izvrstan razlog? Nije li to pre za žaljenje?
- Mislim da je izvrstan. Nije li ohrabrujuće za pravog, čistog, velikog, genijalnog pisca kao što sam ja, da sazna kako ga niko ne čita? Da niko ne prlja svojim prostačkim pogledom lepote koje sam stvorio u skrovištu svojih najdubljih predela i svoje samoće?
- A zar ta Nobelova nagrada u suštini ne osporava vašu teoriju? Zar ona ne podrazumeva da vas je čitao bar Nobelov žiri?
- To uopšte nije sigurno. Ali u slučaju da su me članovi žirija i čitali, verujte da to ništa ne menja. Mnogi ljudi su se toliko usavršavali da čitaju ne čitajući. Kao što ljudi žabe rone a ne progutaju ni kap vode. To su čitaoci-žabe. Oni čine većinu medju čitaocima, a ja sam ipak suviše kasno otkrio da oni postoje. Toliko sam bezazlen... Mislio sam, da svako čita kao i ja: a ja čitam kao što jedem - čitanje postaje sastavni deo mene i menja me. Čovek nije isti ako je jeo švargle ili kavijar. Najzad, kada kažem 'čovek', trebalo bi da kažem 'ja i još neki', pošto veliki broj ljudi ispliva iz Prusta ili Simenona u potpuno istom stanju, ne izgubivši ni mrvicu od onoga što su bili i ne dobivši ni mrvicu dodatnog. Oni su čitali - i to je sve. U najboljem slučaju reći će da "znaju o čemu je reč". Koliko puta sam zapitao pametne ljude: "Da li vas je ova knjiga promenila?", a oni su me gledali okruglim očima kao da kažu: "Zašto da me promeni?"

Ameli Notomb "Higijena ubice"

 painting: TheDotsAreJoined

Ja poznajem u trenutku ljude koji su me čitali: to se njima čita na licu. A vi niste izgledali ni slomljeni, ni veseli, ni debeli, ni mršavi, ni ushićeni: izgledali ste zdravi. Znači da me niste čitali ništa više nego vaš jučerašnji kolega novinar. To je uostalom razlog što, svemu uprkos, imam još malo naklonosti prema vama. Imam je još više zato što ste napustili čitanje još pre desete strane: to govori o snazi karaktera, sposobnosti koju ja nikada nisam imao. Osim toga, vaš pokušaj da priznate to sve, mada suvišan, služi vam na čast. U stvari, ja bih vas omrznuo da ste, pročitavši me zaista, bili onakvi kako vas ja vidim.