Mika Oklopdžić

"Nije to nostalgija... Više kao osećaj da ima šanse. Možda taj grad i nije umro do kraja."

"Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. "

"Gi de Mopasan je imao običaj da stavi mladoga Flobera ispred hrastovog stabla i kaže: „Opisuj ga... vratiću se za nekoliko sati.” Evo, ja se vraćam posle tih nekoliko sati. Kod Srba se sati mere godinama i vekovima. Sve između je vrlo kratko i nije vredno opisivanja. To su Turci znali. Naučili su nas da živimo između dva sevdaha."

Milan Oklopdžić "CA Blues"

photo: Ryan Lovelace

"Ponekad poklonim usne nekome samo da bi videla kako ih uzima. Dok ja nemo sagledavam svoje postojanje na ivici gluposti ili dosade...

A ponekad mi je lepo."

Milan Oklopdžić "CA Blues"

photo: Asif Khan

"One noći smo bili, rekao sam mu, ispred neke kuće na Florin bulevaru... Lynn je želela da hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih u tašnu. Šetali smo tako ispred te kuće... Onda je ulicom prošla neka dečurlija sa maskama na licu. Vraćali su se sa nekog karnevala. Jedan od njih je prišao Lynn i upitao je:
- Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi zajedno su imali godina koliko i mi.
- Tako se brže hoda, odgovorila im je.
- Stvarno?, rekli su svi u glas.
- Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda kad odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite da idete?
- U Diznilend, rekli su
- Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete tamo za pet minuta.
Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka Diznilendu.
- Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj san."

Milan Oklopdžić "CA Blues"

ilustracija: Cyril Rolando

"Na početku... pre nego što je početak počeo, mnogo pre toga, kada je svemir smatran samo snom ludog čoveka... postojao je samo Devojčin glas. Niko nije mogao da čuje Glas jer niko nije postojao. Trebalo je da se pojavi neki čovek, neko, ko će prvo otkriti svemir. Kada je najzad taj dan došao, kada je Devojčin Glas postao umoran od dozivanja, Jedan Čovek ga je čuo... To je bilo na samom početku. Išao je prema glasu, mada nije znao kome taj glas pripada, nije znao ni da postoji Devojka, neko ko se razlikovao od njega... I Čovek i Glas su se podjednako umarali. Niko ne zna koliko je godina moralo da prođe, dok se Jedan Čovek i Devojčin Glas nisu susreli. "

Milan Oklopdžić "CA Blues"

 

photo: Maxim Kalmykov

"Ustala je i spustila čašu na kuhinjski sto. Iscepala je list iz kalendara i bacila ga u kesu za djubre. "Ja moram da znam čoveka", rekla je. Ti se pokrivaš nečim... ti si u stvari, sasvim drugi čovek od onoga o čemu pišeš. Volela bih da mogu da te znam, onako kako ja to hoću, samo pet minuta..."
"Izvoli", rekao sam, računajući da je ostalo još desetak minuta do njenog polaska.
"Jednoga dana ćeš opet doći na moja vrata i susedi će reći da ja više nisam tu. Zbog ljudi kao što si ti. Ja se zbog njih selim iz mesta u mesto...
"Jean", rekao sam, "reći ću ti gde leži greška. Jedina. Ti isuviše erotizuješ muškarca da bi ovaj posle mogao da dodje kod tebe, pije, i recituje Lorku... "