Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda.
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka
i ovo mora trajati decenijama
i imati poredistoriju i iscrpnu uvodnu priču,
pa smo mi samo epilog
žrtve uvodne priče,
i dedovi nam se sad smeju, sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?
Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti neki mučitelj,
a ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
i da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao,
a znam da nije,
slike i priče kažu drugačije,
ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu
koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog nečujnog,
što se smanjivao pred zatvorskom kapijom,
ne bi li neki paket sinu doturio
činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci.
i oholo pričali ko je taj dan prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.
Reci mi još jedno:Da li je baka čekala dedu?
I ako jeste, sigurno nije onako kao je čekala moja baka,
bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon,
čekaće ga do zadnjeg dana, koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići,
ali, ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem,
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj onako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.
Na koga si god povukao, najmanje si na sebe,
i ljubeći tebe-ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom
i neku staricu koju možda i ne poznajem
i zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikadam
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu i neću.
"Pojavila se gotovo niotkuda. Iako je godinama živela ne tako daleko od mene, ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali, a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće. Poput udara munje, brže od svakog razuma i od svake svesti, ljubav je svakodnevno rasla, tako da prosto ni ona, a ni ja, nismo uspevali da pratimo taj tok svih tih rađanja emocija.
Zavoleli smo se, a da nismo ni bili svesni toga. Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli, oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega. Da, bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela. Oboje smo shvatili da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu. Sve je bez toga postalo nekako otkinuto, odsečeno, nesavršeno."
"Čovek je konopac, razapet izmedju životinje i natčoveka - konopac iznad ambisa. "
*
"Patnja i nemoć - oni su stvorili i onaj kratki, ludi zanos sreće koji pozna samo onaj koji najvećma pati."
*
"Možeš li svom prijatelju da pridješ blizu, a da mu ne pridješ?"
*
"Ali ako imate dušmanina, nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava. Nego, dokažite još, da vam je učinio nešto dobro."
*
"Gledajući paćenika gde pati, stideo sam se njegova stida radi. A kada sam mu pomogao, ogrešio sam se o njegov ponos."
*
"Jeste li ikada poželeli da jedanput dodje još jedanput, jeste li ikada rekli - Svidjaš mi se srećo! Protrči trenute!
Onda ste poželeli sve još jedanput! Sve iznova, sve večno, sve u vezi jedno s drugim, udenuto i zaljubljeno jedno u drugo. Tako ste, eto, vi videli svet. Vi večiti, vi i jadu kažete: "Prodji sad, ali dodji opet!"
Jer radost kaže - večno traj!"
"Ponovo i ponovo se pitam, nije li možda bilo bolje za nas da se uopšte nismo skrivali i da smo sada mrtvi, a da ne preživljavamo svu ovu bedu, naročito zato što više ne bismo smeli dovoditi svoje zaštitnike u opasnost. Ali svi mi bežimo i od ovih misli, jer još uvek volimo život. Nismo još zaboravili glas prirode, još se nadamo, uzdamo u sve. Sve se nadam da će se sad nešto desiti, streljanje - ako to mora biti, ali ništa nije gore od ove neizvesnosti! Neka dodje kraj svemu ovome, pa ma kako težak, onda ćemo barem znati da li ćemo se izvući ili propasti."
"Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni, jeste da izadju napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji -a to će sigurno uvek tako biti - znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama."
"Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."
The Tramp: Tomorrow the birds will sing.
* O smislu zivota?
B.P: Uzmimo, razgovora radi, da neki opsti smisao postoji [sto ja licno u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, jel?] Sta mi od toga imamo?
Kako smo o njemu trajno i beznadezno neobavesteni, mi za njega ne mozemo nista uciniti. Ni za njega, ni kroz njega za sebe. Ne moze se ziveti u skladu sa necim o cemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tice. Ako ga i ima, nama ljudima, kao da ga nema.
Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, dusevnog spokoja radi, i da ne bismo imali osecaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija pociva na kauzalitetu, a ne na teleoloskom nacelu; njen je operativni kod "zato sto", a nije "da bi". Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali sta da mesamo s vinom, vec zato sto su se izvesni elementi nasli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biolosko bice, ne zivim da bih ostvario neki smisao - osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede - vec zato sto sam rodjen, a nisam pusten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
Svestan sam nepopularnosti ovoga sto govorim. Pa i izvesne neprirodnosti koja lici na ateizam svestenika. Ne osecam nikakvu 'tvoracku vatru' koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih mogao odreci, nista od onoga sto bi ovaj "moj trud kojim se trudim" izvelo iz muke duha i dovelo do neke 'koristi pod suncem'.
I sad, gde je tu - smisao?
Jer, ako je on u tome da ne cinim ono sto zelim, da naprotiv, cinim ono u sta ne verujem, onda se ja takvog smisla uzasavam dublje od svakog besmisla.
