Rabindranat Tagore "Gradinar"

 photo: Gregory Dallis

Pesniče, veče se primiče. Tvoja kosa sedi.
Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?

Veče je - reče pesnik - pa osluškujem,
jer me neko može zvati sa sela ionako je dockan. Bdim: da li se mlada, bludna srca nalaze,
da li dva para čežnjivih očiju prose svirku,
koja bi prekinula njihovo ćutanje
i za njih govorila.
Ko bi tkao njihove vrele pesme
ako bih ja sedeo na obali života
i posmatrao smrt i drugi svet?

Večernjača nestaje.
Tinjanje pogrebne vatre
umire lagano na nemoj reci.
Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće,
pri svetlosti umornoga meseca.
Kada bi neki putnik ostavio svoj dom
i došao da probudi noć i
pognute glave osluškuje žubor sutona,
ko bi mu na uho šaputao tajne života
ako bih ja zatvorio svoja vrata i
hteo da se oslobodim zemaljskih veza?

Šta mari što moja kosa sedi.
Ja sam uvek toliko mlad i toliko star
koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.
Jedni se osmejkuju slatko i prosto.
Jedni lukavo namiguju očima.
Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana,
a drugi suza koje se kriju u tami.
Svima sam njima potreban,
zato nemam vremena da lupam glavu
o onome što će tek biti.

Sa svima sam podjednako star.
Šta mari što moja kosa sedi?

Rabindranat Tagore "Gradinar"

art credits: Pledent

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla oktriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.