Čarls Bukovski "Dnevnik"

photo: Hkocak

"...Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

Filmski citati: "Factotum" (2005)

"Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju... Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti... vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!"

(film radjen po noveli Čarlsa Bukovskog - http://www.imdb.com/title/tt0417658/)

Čarls Bukovski - predgovor za knjigu "Upitaj prah" Džona Fantea

"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)

Čarls Bukovski "Selected Poems"

art credits: elfka

"Ima mnogo samih žena na svetu
sa jednim, dva ili tri deteta.
I čovek se pita,
kud su muževi otišli
ili kud su ljubavnici otišli
i ostavili iza sebe sve te ruke, oči, stopala i glasove."

Čarls Bukovski "Selected Poems"

art credits: Sanja Perić

"Čudo najkraće traje...
Bilo je kao nešto što možemo da podignemo,
držimo, gledamo i onda se snejeno zbog toga.
Bilo je duboko i svetlo i visoko.
Primaklo se tako blizu ludila."


"Kad telefon zazvoni,
i ja bih voleo da čujem reči od kojih bi mi bilo lakše.
Zato je i moj broj u imeniku."

"Vetar je jak noćas.
Ledeni vetar i ja mislim na sve one beskućnike.
Nadam se da neki od njih imaju bocu crnog."

"Tek kada si beskućnik
primećuješ da je sve nečije vlasništvo
i da postoje brave na svemu."

Čarls Bukovski "Selected Poems"

art credits: TheDoubleLifeofLaura

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.

Čarls Bukovski "Predlog za jedan aranžman"

pisaći sto Bukovskog (1971)

"Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi priča o svom pisanju (ne kao dostignuću već kao magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tačno razumem ono što govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: "Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je." Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom medju prstima, dok radio i dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako."

Čarls Bukovski "Zabeleške jednog pokvarenjaka"

 

photo: Nuno Pires

"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."

Čarls Bukovski "Holivud"

"Pisanje nikad nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućio mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori samnom, da me zabavi, da spase moje dupe, da ga spasem od ludnice. od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših dama vikala je na mene:
"Piješ da pobegneš od stvarnosti!"
"Naravno, draga", odgovarao sam.
Imao sam i bocu i mašinu. Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebeš granu."

Čarls Bukovski "Ispovest čoveka dovoljno ludog da živi sa zverima"

photo: Eanna

"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""

Čarls Bukovski "Holivud"

art source

"Vratio sam se hipodromu. Ponekad se pitam, šta ja tražim tamo. A ponekad znam: to me drži u dodiru sa realnošću od koje je sačinjen ovaj svet. Gramzivost, strah, gnev - sve je tu!"

Čarls Bukovski "Holivud"

drawing: Vive le Rock

"Novogodišnja noć me uvek zastrašuje...
ŽIVOT NE ZNA NIŠTA O GODINAMA!"

Čarls Bukovski "Djavo je bio vruć"

 

photo: Penzes Kristof

"Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo..."