Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

art credits: Aegils

"Jedan moj poznanik je govorio da zlo u našem životu može da se pobedi jedino novcem. To je zanimljivo zapažanje, treba govoriti ne o pobedi nad zlom, već o mogućnosti otkupa od njega."

"U Moskvi se grade oblakoderi, jedu se tone sušija i ispostavljaju računi u kojima se potraživanja izražavaju u milijardama.Ali taj bum ima malo veze sa ekonomijom. Naprosto, ovamo se iz cele Rusije sliva novac, i on malkice natapa ovdašnji život pre nego što ode u hiperprostor of-šora. Sećam se, govorila si da je osnovna protivrečnost savremene epohe - protivrečnost izmedju novca i krvi."

"Znaš u čemu je potajni užas ovdašnjih života? Kada kupuješ sebi bluzu ili kola, ili bilo šta drugo, u tvojoj glavi već se nalazi predstava mesta na koje ćeš otići u toj bluzi ili u tim kolima, koje ti je nametnula reklama. Ali takvog mesta nema nigde, osim u reklamnom spotu, i tu crnu rupu u realnosti, oplakuju svi ozbiljni filozofi Zapada. Kroz radost šopinga nazire se nepodnošljiva svest o tome da je ceo naš svet - ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije, već i imitator snega."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

- Mi imamo poslovicu: "Everybody has his skeleton in the closet." To je rekao Lord Bajron kada je shvatio da je u sebi ugušio homoseksualca.
- Jadničak.
- Jadničak? - I Huli podiže obrve. - Ništa ti ne razumeš. On je celog života tog homoseksualca u sebi kinjio i mučio, a zadavio ga je pred samu smrt, kad je shvatio da će i sam da otegne papke. A sve njegove pesme i poeme, napisao je u stvari, taj homoseksualac.

*

"Svi neprestano raspravljaju o progresu. A u čemu se on sastoji? U tome što najstariji zanati urastaju u elektronski interfejs, i to ti je sve. Prirodu onoga što se dešava progres ne menja."

*

 "Kada u skupom butiku ugledam devojku sa kavaljerom koji joj kupuje broš u vrednosti omanjeg aviona, svaki put se iznova uverim da ljudske ženke stvaraju iluzije nimalo lošije nego mi. A možda čak i bolje. Pa treba umeti mašinu od mesa, stvorenu za razmnožavanje, predstaviti kao divan prolećni cvetak, dostojan rama od dragog kamenja i održavati tu iluziju ne nekoliko minuta, kao mi, već godinama, decenijama."

"Žena je - miroljubivo biće i omadjijava samo svog sopstvenog mužjaka, ne dirajući ni ptičice ni zverčice. Pošto to radi u ime višeg biološkog cilja, to jest, ličnog preživljavanja, obmana je oprostiva."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

image: childrensillustrator

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

image: miedziana

"Mozak je jedan od pojmova koji postoje u umu. Ljudi uopšte ne znaju šta je um, umesto toga izučavaju čas mozak, čas psihu, čas Frojdova ljubavna pisma Ajnštajnu. A naučnici najozbiljnije misle da um nastaje zbog toga što se u mozgu odvijaju hemijski i električni procesi. To ti je isto kao kada bismo televizor smatrali uzrokom nemog filma koji se na njemu prikazuje."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

photo: Frida-vl

"Ne mogu da kažem da je ona bila naročito lepa. Kad bih je ugledao posle dugog rastanka, uvek bih se zaprepastio kako je to malo, suvonjavo biće sa zlim očima za mene moglo da predstavlja sve - ljubav, život, smrt, spasenje duše. Ali bilo je dovoljno da ona uhvati moj pogled i sve se menjalo. Najpre bi se u njenim zelenim očima pojavilo nešto nalik na strah i sumnju u to da je voljena. To, da ne postoji nijedan razlog da je volim, bilo je u tom trenutku očigledno, i svaki put bih osetio talas sažaljenja, koji bi prešao u nežnost. A ona je ta osećanja upijala kao sundjer vino, i istog časa u njoj se rascvetavala bolna lepota od koje se gubi razum. Trenutak pre toga, nisam mogao da razumem kako je mogla da me zanese ta, u suštini, nimalo lepa žena, a posle njega - nisam mogao da razumem kako je bilo moguće da makar i na trenutak posumnjam u čarobnu snagu njenog lika."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

 photo: Koksuel

"Pokazalo se da ljubav nije ono što se o njoj piše. Videla sam sve njegove grozne osobine, ali one su u mojim očima, ma kako to bilo čudno, samo povećavale njegovu privlačnost. Moj razum se pomirio čak i sa njegovim užasnim političkim pogledima i počeo u njima da nalazi i nekakvu neobuzdanu severnjačku samobitnost. U ljubavi apsolutno nije bilo smisla. Ali je zato ona davala smisao svemu ostalom. Ona je moje srce učinila lakim i praznim, poput balona. Nije mi bilo jasno šta mi se dogadja. Ali ne znam što sam oglupavela - naprosto u onome što se dešavalo nije se imalo šta razumeti.
Lično, ja se ne usudjujem da kažem šta je ljubav - verovatno se ona i Bog mogu definisati jedino prema apofazi, kroz ono što nisu. Ali apofaza je takodje pogrešna, zato što su oni sve. A pisci koji pišu o ljubavi su bitange, a prvi medju njima je Lav Tolstoj sa batinom Krojcerove sonate u rukama."

"Ljubav ne preobražava. Ona naprosto skida maske."

"Nije dolazio dva dana. Izludela sam od brige i neizvesnosti. Ali kad je ušao ne rekoh mu ni reči prekora. Osmeh na njegovom licu bio je dovoljna nagrada za svu moju sekiraciju. U pravu je Čehov: ženska duša je po svojoj prirodi prazan sud koji ispunjavaju tuga i radosti voljenog. "