Bratislav Jugović "Kad papa bude crnac"

ilustracija: Slawekgruca

Pravda u anglosaksonskim kulturama ne postoji u praksi. O njoj se u javnosti samo govori, ali zapadnoevropska društva su zapravo robovlasnički sistemi maskirani u demokratiju. Pravda živi još samo na planinama Balkana, gde se stari ljudi ne proteruju u staračke domove, jer o njima brinu njihovi potomci, pravda miriše na bakinu vruću gibanicu koju je zamesila unuka, a baka je samo dala recept.
Pravda nema budućnost, zato što će je uništiti velika nepravda sa Zapada tržištem droge i produkcijom gradjanskih ratova. Ostaće samo mitovi o pravdi koje će, na žalost, da snimi holivudska produkcija.
Pravda i ljubav su dve sestre bliznakinje.Pravda bez ljubavi je nemoguća kao i ljubav bez pravde.
Ljubav je danas gubitnička reč. Verovati u ljubav je kao da ste u slepoj ulici. Iako verujem u ljubav, ne osećam se kao gubitnik, jer još uvek mogu da se vratim iz zapadne Evrope i kod svoje bake bez žurbe popijem kafu i čašu vode sa ratlukom.

Blez Sandrar - Moravagine

  photo: Margui "Bliss"

Sve se miče, sve živi, sve se kreće, sve se propinje, sve se isprepliće. Čak su i apstrakcije razbarušene i oznojene. Ništa nije nepokretno. Ništa se ne može izdvojiti. Sve je aktivnost, usredotočena delatnost, oblik. Svi oblici svijeta tačno su izmjereni i svi potječu iz istog kalupa. Očito je da je kost šuplja, da se vidni živac račva u deltu i da se grana kao stablo, te da čovjek hoda uspravno. Onaj okus kiseline koji se diže iz naše utrobe potječe iz morskih dubina, od riba, od naših najdaljih predaka, a onaj epileptični drhtaj pokožja star je kao sunce.
...

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit.
Obavezni odgoj završava najdivotnijim gušenjem individualnosti. Decu podučavaju konformizmu. Utuvljuje im se strahopoštovanje prema formalizmu. Pristojnost, dobar ukus, lepo ponašanje. Francuski porodičan život se odvija u svečano smešnim i zastarelim ceremonijama. Dosada je jedino čudo. Jedina težnja mladog čoveka jeste da brzo postane funkcioner, kao i njegov otac. Beležništvo, administracija, pogrebne svečanosti, tradicija. Sentimentalna inflacija, a nigde čoveka. Čak i na zabavama govore o svom poslu. Osećalo se da su privrženi neizmernom radu kojem pripada i njihova razonoda i njihov odmor. Troši se. Bez računa. Nezasitost, radost, raskoš, pesme, plesovi, nova muzika. Brojna društvanca. Rekordi. Putovanja. Visine, udaljenosti, ilustracije, sportovi. Govori se o konjskim snagama. Radi se prema najsavremenijim postupcima, svi poznaju poslednja tehnološka dostignuća. Svi slepo veruju u nova božanstva. Čovek se daje. Troši se. Bez računa.

Blez Sandrar - Moravagine

 photo: Azzurayelos "Follow the White Wolf"

- Dakle, ne ideš sa nama? Ne? Bože dragi, još uvek imaš želju za razmišljanjem, uvek imaš potrebu da razmišljaš o nizu stvari, da gledaš i da vidiš, da meriš, snimaš i beležiš sve ono što ne znaš gde bi smestio. Ostavi to policijskim arhivarima! Još nisi shvatio da je svet misli bedan. Zasmejavaš me tom tvojom metafizičkom teskobom, prpa te je, strah od života, strah od delatnosti, od nereda. Ali sve je nered, dragi moj! Nered su biljke, rude, životinje; nered je mnoštvo ljudskih rasa; nered su ljudski život, misao, istorija, bitke, izumi, trgovina, umetnost; nered su teorije, strasti, sistemi. Oduvek je tako! Zašto želiš da uspostaviš red? Kakav red?! Šta hoćeš? Ne postoji istina! Sve je samo delatnost, delatnost koja je podstaknuta milionima različitih pobuda, trenutna delatnost, delatnost koja se podvrgava svim mogućim i nemogućim slučanostima, antagonistička delatnost. Život. Život je zločin, kradja, ljubomora, glad, žedj, zajebancija, glupost, bolest, vulkanska erupcija, zemljotresi, hrpa leševa. Tu ti ništa ne možeš, jadni moj stari, nećeš valjda početi da proizvodiš knjige?...

Blez Sandrar - Moravagine

illustration: TrinityLimit "Domestic Life"

Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

Blez Sandrar - Moravagine

 photo: azurylipfe "The Last Amazon"

Obično se govori da civilizacija dolazi sa Istoka. Kakva besmislica! Stvaranje i razvitak praistorijskih ljudskih zajednica, prilagodjavanje rasa raznim podnebljima, pronalazak vatre, orudja i umetnosti, rasprostiranje versih osećaja i cvetanje misli, velike seobe da se naseli zemlja, sve to kroči uporedo sa razvitkom, premeštanjem i seobom rastinja i životinjskih vrsta i sa velikim svemirskim selidbama.

Dakle, čemu nas uči praistorija?
Postoje dva jaka životna središta, arktičko i antarktičko. Polukugle polova se tope. Sa severa i sa juga jure dva velika vodena toka. Ekvator je preplavljen. Nastaju dva okeana, Tihi i Atlantski, šire se i rastu. Izranjaju, putuju, spajaju se novi kontinenti, evropsko-sibirski na severu i afričko-brazilski na jugu. Nagomilane vode teku sa Ekvatora, teku prema Istoku. Izlazeće sunce privlači njihove neizmerne količine. Amazon, Golfska struja, Sredozemno more, Crveno more, potapaju kasije Lemuriju da bi stvorili Indijski okean. Baš na tom izvoru treba tražiti kolevku onoga što nazivamo praistorijskim čovekom tercijara i kvartara, i na obalama te vode treba slediti selidbe prvobitnih ljudi. Tok ljudskih naraštaja, privučen izlazećim suncem, sledio je tok voda, od zapada prema istoku, kao što se i proklijale biljke, još vlažne i blede, okreću prema svetlosti koja se radja, kao i životinje, kao i ptice. Kolevka današnjeg čoveka je Centralna Amerika i to obale Amazona. O tome svedoče kuhinjski otpaci, argentisnki paraderi i brazilski sambaqui. To beskrajno gomilanje otpadaka, hrpe ljuštura, osja riba, kosti ptica i sisavaca visokih kao planine, dokazuju da su onde već vrlo rano živele skupine ljudi. I ovaj današnji hod civilizacije, od izlaska ka zalasku, od Istoka ka Zapadu, tek je povratak na izvorišta. (a to je ono što se naziva - istorija).

I zato, ako je praistorijsko čovečanstvo na Zapadu poznavalo umetničke oblike, ako je pećinski čovek slikao freske koje još danas pobudjuju divljenje i čudjenje, ako su Hiperborejci rezbarili mekan kamen i kosti kita i irvasa ostavivši uzbudljive prizore iz života mamuta i tura, ako su američki, afrički, australijski divljaci znali da slikaju, rezbare, klešu i tešu kamen i drvo, da grade kolibe, hramove, tvrdjave, ako su znali da pevaju, plešu, sviraju, izmišljaju priče i usmeno ih prenose od davnih vremena, bela je rasa iskrcavši se u Americi, najpre tu otkrila jedino načelo ljudske delatnosti koje podiže i pokorava, načelo svrsishodnosti. Ona od tad poznaje samo jednu dogmu: rad, deoničarstvo, naplaćeni rad...

U toj novini stari narodi katedrala, stari evropski narodi se bude, dižu, dolaze k svesti, odlobadjaju se svojih okova: slobodarska Irska, imperijalistička Italija, nacionalistička Nemačka, liberalna Francuska, golema Rusija. A na drugoj strani mora potpuno nove zemlje, medju kojima je svaka veća od više njih u Evropi zajedno, i medju kojima je većina njih prostranjenija od cele Evrope koja odustaje, koja je razočarana i koja je prožeta skučenim obrascima staroga sveta. Čak se i u najmirnijim, najzabačenijim, najbezličnijim državama u Evropi oseća nešto crvotočno što podriva: očekivanje borbe, spoznaja o radu, nove vere koje još mucaju, stare koje navlače novo ruho, teorije, zamisli i sistemi što se sa svih strana hvataju u koštac sa principom - korisnosti. Ne traži se više apstraktna istina, već istiniti osećaj života. Klasični obrasci nisu više dovoljni ni u umetnosti, ni u politici, ni u opštoj ekonomiji. U tom prividnom neredu nameće se odredjeni oblik društva koji nadvladava zbrku. On deluje, stvara. On menja vrednosti. Nijedna klasična teorija, nijedna apstraktna
koncepcija, nijedna ideologija nije to mogla da rpedvidi. To je strašna snaga koja danas steže čitav svet, oblikuje ga i gnječi. To je velika moderna industrija u kapitalističkom obliku.
Deoničko društvo.
Taj oblik društva našao je utočište u načelu korisnosti, da bi bezbrojnim narodima pružio priču o savršenoj demokratiji, o sreći, o jednakosti i o udobnosti.

Grade se zaštićene luke, putevi sa odmaralištima, geometrijski gradovi. Kockaste fabrike, straobalne mašine, milion malih smešnih sprava koje obavljaju kućne poslove. I to se upija. Automatizacija prožima svakidašnji život. Razvitak. Geometrijski procvat. Delo, namenjeno gomili, ljudima, životu. Ono zbližava zemlje koje su geografski i kulturološki, istorijski strane, da bi se ostvarila njihova sličnost: pristaništa Aden, Dakar, Alžir; lučka čvorišta Bombaj i Hong Kong; Boston, Njujork, Barselona, Roterdam, Antverpen, izlazi industrijskih područja. Karavane od 10 ili 15 hiljada kamila, koje su se nizale putevima Timbuktua i koje su prenosile petnaest stotina tona tovara, zamenili su teretni brodovi od 20 hiljada tona što ulaze u luke sagradjene na nepristupačnoj obali, i za osam dana, dvadeset hiljada tona robe stiže na tržište pomoću brodova i tegljača, železnice, guseničara i aviona.

I točak se okreće... on stvara novi jezik. U tom čudesnom poslu, usred svog tog pamuka, kaučuka, kafe, pirinča, plute, kikirikija, Pustetovih liturgijskih knjiga, lososa u bačvama, kolutova gvozdenih žica, ovaca, konzervi, sanduka piletine, hladnjaka, znamenja Sacre-Coeura, Listovih rapsodija, fosfata, banana, jezik - reči i stvari, ploče i rune, portugalski i kineski, brojke i fabričke oznake, garancije, poštanske marke, nalepnice, brodske teretnice - jezik se menja i otelovljuje se u bioskopima gde se obraća nestrpljivoj gomili nepismenih, u novinama koje zanemaruju gramatiku i sintaksu da bi što jače upale u oči tipografijom svojih naslova, skladno oblikovane cene na nekoj kravati u izlogu, raznobojni oglasi i gigantska slova koja podupiru hibridno graditeljstvo. Današnjica. Duboka današnjica.

Sve se menja, sve se udaljuje, sve se približava, gomila se rastače, vrišti, potvrdjuje i razdražuje. Proizvodi pet delova sveta nalaze se na istom poslužavniku, na istoj tkanini. Sve je veštačko i sve je stvarno.

Blez Sandrar - Moravagine

 photo: justaride "Construction"

Načelo svrsishodnosti je najlepši i možda jedini izražaj zakona intelektualne postojanosti. Pećinski čovek, koji je nasadio dršku na svoju kamenu sekiru kako bi je bolje držao u ruci, koji je njom s ljubavlju tesao, stvarajući oblik ugodan oku, pokoravao se načelu korisnosti i upotrebljivosti, kao što se istom načelu podvrgava moderan inžinjer koji znalački savija trup transatlantika od četrdeset hiljada tona, obradjujući njegovu unutrašnjost tako da pruža što manji otpor - dajući tom plovećem gardu oblik što je oku ugodan.
Putevi, kanali, pruge, luke, potporni stubovi i zidovi, nasipi, električni vodovi, vodovodi, mostovi, tuneli, sve te crte i krivulje koje vladaju savremenim krajolikom, nameću čoveku svoju veličanstvenu geometriju.

U manje od pedeset godina, monokultura je preobrazila sliku sveta, iskorišćavajući ga sa neverovatnom veštinom. Potrebni su joj proizvodi, sirovine, biljke, životinje da bi drobila, mrvila, preobražavala. Ona rastavlja i rastvara. Bez obzir na narav nekog područja, odomaćuje odredjeni uzgoj, popisuje odredjeno raslinstvo, poremećuje stogodišnje gospodarstvo. Monokultura nastoji da preobrazi pojedina područja planete, možda i čitavu planetu! Moderan čovek ima potrebu da sve pojednostavi i da ugodi sebe na sve načine. I ta neprirodna istolikost koju nastoji da ostvari, ta istolikost koja sve više i više preplavljuje svet, ta istolikost je znak naše veličine. Ona je znak volje, volje svrsishodnosti. Njome se opravdava preterana industrijalizacija, a najnoviji, najčudniji, najneočekivaniji oblici naše civilizacije dosežu njom do najviših vrhunaca najvećih civilizacije svih vremena. Od prvih svojih pojava na zemlji, ljudski je život ostavio tragove svoje delatnosti. Ali i ona se pokorava samo jednom podsticaju - upotrebljivosti, i poput naših inžinjera, praistorijsko čovečanstvo je takodje imalo samo jedno načelo - načelo korišćenja svrsi.

Den Simons - Šuplji čovek

 ilustracija: "Communication is Hard Work" by jfkpaint

Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"

Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."

"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.

"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."

"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."

"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

Blez Sandrar - Moravagine

 image: "Love is Blind" by Larafairie

Shvatio sam da je ljubav teško otrovanje, odredjeni nedostatak, nedostatak koji treba s nekim podjeliti, pa ako je jedan od sudionika zaljubljen, drugi je tek sukrivac, ili pak žrtva, ili je i on posjednut.
Ljubav je mazohistična. Ti krikovi, te jadikovke, te nježne uzbune, to tjeskobno stanje zaljubljenika, to stanje iščekivanja, ta pritajena patnja, prikrivena misao, jedva izgovorena, ta uznemirenost u odsutnosti voljena bica, taj bijeg vremena, te uzbudljivosti, te hirovitosti, ta snatrenja, te djetinjarije, to moralno mučenje u kojem se miješaju taština i samoljublje, čast, odgoj, stid, ta podizanja i opadanja živčanog tonusa, to zastranjivanje imaginacije, taj fetišizam, ta okrutna točnost osjecaja koji bičuju i ruju, ta propast, ta iscrpljenost, to odricanje, to poniženje, to gubljenje i to stalno obnavljanje osobnosti, to tepanje, te riječi, te rečenice, ta uporaba deminutiva, ta familijarnost, to ustručavanje pri dodiru, taj epileptični drhtaj, ti uzastopni i umnoženi ponovni padovi, ta olujna strast što sve više i više uznemiruje i što joj razaranja rastu do potpuna umrtvljenja, do posvemašnjeg uništenja duše, do mlitavila osjećaja, do iznemoglosti moždina, do praznine mozga, do jalovosti srca, ta potreba za rušenjem, razaranjem, unakažavanjem, ta potreba za izljevima, za obožavanjem, za misticizmom, ta nezadovoljenost koja se izražava prenadraženošću sluzokože, promjenama okusa, vazomotornim ili perifernim poremećajima i koja nalazi utočište u ljubomori i osveti, u zločinima, u lažima i izdajama, to idolopoklonstvo, ta neizlječiva sjeta, ta apatija, ta duboka moralna bijeda, ta skrajnja i bolna sumnja, taj očaj, nisu li sva ta znamenja upravo obilježja ljubavi, na temelju kojih je moguće postaviti dijagnozu i zatim sigurno ucrtati kliničku sliku mazohizma?

Ljubav nema druge svrhe, a kako je ona jedini pokretač prirode, mazohizam je jedini zakon svemira.

Mark Tven "Otrovne misli"

 photo by PutYourBraveFaceOn "You Fill My Heart"

Ponekad, dok razmišljam o ljudima, čini mi se da je šteta što Noa i njegovo društvo nisu zakasnili na brod.

Adam i Eva uživali su mnoge povlastice, a najveća je bila što nisu imali mlečne zube.

Život bi nam bio neizmerno srećniji kad bismo se mogli roditi s osamdeset godina pa se približavati osamnaestoj. (ovo je dalje razrađeno u TV seriji 'Seinfeld', odlomak možete pročitati ovde - prim. aut)

Ne volim govoriti o zagrobnom životu jer imam prijatelje na obe strane.

Nikad još nije bilo nezanimljiva života... I iza najdosadnije vanjštine skrivaju se drama, komedija i tragedija.

Ima ljudi koji se dosledno lišavaju svake jestive, pitke i dimne tvari koja je na iole lošem glasu. To je cena koju plaćaju da ostanu zdravi. A zdravlje je sve što za nju dobiju. Ja to stvarno ne razumem! To je kao da date sav imetak za kravu na umoru.

Knjige o zdravlju čitajte vrlo pozorno. Može vam se dogoditi da umrete zbog štamparske greške.

Svi zubari vole da pričaju dok rade. To su nasledili od svojih profesionalnih predaka - brica (berberina). Zubar koji dobro priča - pod uslovom da nije jako loš u drugom poslu - pravi je izbor.

Mark Tven "Otrovne misli"

 photo by MerlinH "Readin' is pleasure"

Čim otkrijete da ste na strani većine, hitno morate učiniti nešto sa sobom.

Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.

Radi kao da ti novac nije neophodan, pleši kao da te niko ne gleda, voli kao da nikad nisi bio nesrećan.

Bolje je zaslužiti priznanje i nemati ga, nego ga imati a ne zaslužiti ga.

Čovek je stvorenje načinjeno na kraju radne nedelje, kada se Bog već umorio. I uopšte, čemu je trebalo celi ovaj globus stvarati u hitnji za svega šest dana? Da se utrošilo malo više vremena, svet bi bio kako valja, pa se sad ne bi trebalo toliko popravljati i poboljšavati. Slično se dešava kad na brzinu sklepaš kuću, pa u žurbi zaboraviš zahod, ili spremište za metle i to onda moraš naknadno dograditi, bez obzira koliko te koštalo novaca i živaca.

Stvoriti čoveka bila je krasna i dovitljiva zamisao, ali dodati ovcu bila je tautologija.

Adam je bio samo čovek - a to objašnjava sve. On nije uzeo jabuku zbog nje same, nego zato što
mu je bila zabranjena. Da mu je bila zabranjena zmija, on bi verovatno i nju pojeo.

Ivo Andrić "Deca"

 photo by Toyan "Inside the classroom"

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

 illustration by AquaSixio "Breathe Me"

- Čuo sam doduše da si ogluveo, ali toga se nisam plašio. I otac i majka su mi bili gluvi, nije vredelo da im se viče - nisu čuli. I na skupovima ima mnogo gluvih ljudi koji nikada nisu čuli ni reč o Bogu ili molitvu Bogu.

***
Jednoga dana, mogao sam imati oko devet godina, u poštansku kancelariju je ušao vrlo crn i visok čovek, divčina. Začudjeno sam ga pogledao. Predao mi je jedno pismo i četiri šilinga za marku.
- Udario si danas put pod noge? - reče moj ujak.
- Da, doneo sam jedno pisamce za svog sina u Kristijaniji.
- Čitao sam o njemu - reče moj ujak.
- Je l' - reče..., I ja sam čitao o njemu ali ništa nisam razumeo. Njegova majka se nadala da će izučiti za sveštenika i doći kući. Ali izgleda da tako neće biti.
A moj ujak na to odgovori sa svoje klupe: "On je više nego sveštenik!"

Ne znam otkud mom ujaku takav odgovor, najverovatnije iz novina i knjiga po kojima je njuškao. Ko je bio taj sin koji je obećavao? Pol Boten-Hansen (poznati norveški kritičar i bibliograf) Glavom i bradom! Bio je jedan od najboljih u svoje vreme.
I moj otac je nekada imao sina koji obećava.
A za tako velike nade potrebna su veća ulaganja.
Ali nećemo dozvoliti da mi, koji smo razočarali, postanemo tragični likovi. Nije to vredno toga.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

 photo by YourDarky "Place"

- Pogledaj ovo - sigurno je rekao - pogledaj samo kako on piše. Gore nešto u životu nisam video. A samoglasnike i suglasnike uopšte ne zna.
- Ne, nisam ih znao. Ali nisam bio utučen, niko ne treba da ih zna. Pokušao sam da nabrojim suglasnike i samoglasnike obrnutim redom, ali od toga nisam postao srećniji i zadovoljniji, ne, duša mi zbog toga nije postala ni malo uzvišenija, tako da sam mogao da pljunem na njih. Čemu uopšte te koještarije služe? Sve je to presipanje iz šupljeg u prazno. U čemu je poenta? Sve te nepotrebne stvari koje moramo da naučimo i pamtimo celog života. Pogledajte kako to rade novinari. Oni se više ne služe svojim papagajskim znanjima, snalaze se bez njih i ljudi ih razumeju. Danas sam video jednu polomljenu fotelju, pripadala je nekom starom direktoru škole, sedeo je u njoj do svoje smrti. Sedamdeset godina je znao svoje dragocene lekcije, a sad mu deca prodaju fotelju.

Duško Trifunović "Grešio sam mnogo"

 photo by Atis "Peace of Mind"

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

In Memoriam: Momo Kapor "Pohvala novinarima"

(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku "NIN" : 'Pohvala novinarima')

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.

„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju. Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović. Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan. Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu. Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.

Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

Dragan Dragojlović "Naša sumnja"

photo by Borda "I Give You My Heart"

 

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Jelena Lukić "Nemojte mi reći"

art credits: Macabre7

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar  u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam  preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već  znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se  sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i  gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
 i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada  čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.

Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Jelena Lukić "Korak niz ulicu"

 photo by M0thyyku "The beauty of a woman"

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe  iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek  koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi  da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica 
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

Jelena Lukić "Kako smo se igrali sa pokojnom bakom"

 illustration by Smokepaint "Grandmother"

Sa pokojnom bakom igrali smo se zatvorenika
tako sto je odvedemo na terasu,
ponekad dodamo komad hleba il’ čašu vode,
Gledamo iza stakla njenu nemoć,
Pa se smejemo, dugo se smejemo...
A ona nas gleda staračkim očima,
Upalim dupljama, krezavom vilicom,
Srećna što je puštamo da bude deo igre.
A mi, zli k’o što samo dobra deca umeju da budu,
Govorimo joj što je u zatvoru i šta je još čeka.

Sa pokojnom bakom igrali smo se i kazne,
Jer zatvorenici nisu samo u ćelijama,
Pa joj stavimo prutić preko močvare
Pune živog blata i kažemo:
-Ajde bako, pređi preko…
A onda, k’o cirkuski igrač, vešta i tanka,
K’o na koncu  preko provalije,
Deo po deo na vhovima prstiju…
A mi se smejemo, dugo se smejemo…
Šta bre -smejemo se?
Ma do vazduha ne možemo da dođemo,
srećni zbog novog zla i užasa
naslućujući čarobnu stvar
Da naša domišljatost nema granica
Sve ljubeći požudno privid naše moći
i despotski se napijajući vina il’ suza,
osećajući  potpuno miris vladavine.

Sa pokojnom bakom bilo je lakše nego sa mnom, zar ne?

Ti neobični dželatu, što kradeš mi ideje,
pa me zatvoriš na terasu mojih uspomena,
i puštaš me da se sećam,
a ne javljas se danima,
Znajući da su to hleb i voda koji su mi potrebni,
I tvoja ćutnja je još glasnija od smeha,
Puštaš me da budem seoska starica, zatvorena na terasi sred grada i betona,
Puštaš me da budem posred živog blata
A znaš da ću teško preći preko puta, i da će me zapljusnuti voda i potopiti blato
baš tad kad me nadvladaju sopstvene radosti.

Sad dobro znam da nema razlike,
da sve isto je,
gledao sa ove ili one strane stakla,
isto ćeš videti- sa obe je staračko oko,
čak i kad misliš da to je dete
u šarenoj suknjici na plave cvetiće,
cvetić ne postoji to privid j zenice,
obične luke za usidrene suze…
I sad dobro znam da kad kopaš bunar,
ti ne kopaš bunar,
i kad tražiš vodu, ti ne tražiš vodu,
već to ovi iz zemlje prave tunel,
pa si ih susreo na pola puta.
da l’ će se oni nadisati vazduha, il ti napiti vode
isto je, jer tu nema suprotnih strana,
sve je to isti put na kom se kad tad svi susretnu,
i zato, ti sam gutaj svoj hleb,
i nemoj me čekati pokraj močvare,
pusti me da vidim tren kad se žrtva i dželat,
starac I dete, tuga I obest, kikot i šapat
tek samo dodirnu i onda prepoznaju,
pa gorko poljube sebe u ogledalu.

Sa pokojnom bakom igrali smo se surovo,
sve dok jednog dana nismo shvatili da je više nemamo.
A kraj starog drvenog krsta nema mesta ni za kakve igre,
samo tek za jabuku, kocku šećera il’ kutiju ratluka

Duško Trifunović "Teška bolest"

 photo by Khomenko "Give Me a Sign"

Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

Duško Trifunović "Zadnje vesti"

 photo by Triancula "What do you mean, Faith?"

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj
A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto
A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

photo: Pepytta "Man in Black"

Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"

*

Ništa se ne može porediti sa dahom živog bića.

Duško Trifunović "Srećan"

photo by AyaIwa "Rusty"

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović "Ima nešto..."

 photo by Pinaryilmaz "Please, don't leave me"

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Duško Trifunović "Patnja"

photo by Strany "On The Wings I Could Hear You"

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više