Džo Hil "Rogovi"

“Merin mu je češće telefonirala i slala mailove, pretvarajući se da želi da vidi kako je. Ili je možda zaista mislila da to radi zbog toga. Li nije potcenjivao sklonost prosečnih ljudi da zavaravaju sami sebe u vezi sa sopstvenim namerama.”

 “Samo đavo voli ljudska bića onakva kakva ona jesu i raduje se njihovim lukavim prevarama, besramnoj radoznalosti, nedostatku samokontrole, njihovom porivu da prekrše pravila i spremnosti da prodaju svoju besmrtnu dušu za jedan kres. Đavo zna da samo oni hrabri, koji rizikuju dušu zbog ljubavi – imaju pravo na dušu, čak i ako Bog ne misli tako.”

 “Ti i tvoj magični svet. Kres može samo da bude kres. Ne mora biti transcendentalno iskustvo koje će ti izmeniti život.”

 “Ig se delimično sežao onoga što mu se dogodilo dok je bio ispod površine vode. Ono što mu se urezalo u pamćenje je potmula, zagušujuća buka i vrtlog koji ga je vukao nadole. Imao je osećaj da je upao u strahotnu bujicu izgubljenih duša i da je, lišen svakog postojećeg poretka, prognan sa zemlje nazad u prvobitni haos. Bio je prestravljen pomišlju da nas to čeka nakon smrti. Bio mu je oduzet ne samo život već i bog, ideja boga, nada, razum, verovanje da se stvari dešavaju s razlogom, da uzrok prethodi posledici.”

Jovan Pejčić "Tajna"

photo: Mikael Bourgouin

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

Bratislav Jugović "Kad papa bude crnac"

ilustracija: Slawekgruca

Pravda u anglosaksonskim kulturama ne postoji u praksi. O njoj se u javnosti samo govori, ali zapadnoevropska društva su zapravo robovlasnički sistemi maskirani u demokratiju. Pravda živi još samo na planinama Balkana, gde se stari ljudi ne proteruju u staračke domove, jer o njima brinu njihovi potomci, pravda miriše na bakinu vruću gibanicu koju je zamesila unuka, a baka je samo dala recept.
Pravda nema budućnost, zato što će je uništiti velika nepravda sa Zapada tržištem droge i produkcijom gradjanskih ratova. Ostaće samo mitovi o pravdi koje će, na žalost, da snimi holivudska produkcija.
Pravda i ljubav su dve sestre bliznakinje.Pravda bez ljubavi je nemoguća kao i ljubav bez pravde.
Ljubav je danas gubitnička reč. Verovati u ljubav je kao da ste u slepoj ulici. Iako verujem u ljubav, ne osećam se kao gubitnik, jer još uvek mogu da se vratim iz zapadne Evrope i kod svoje bake bez žurbe popijem kafu i čašu vode sa ratlukom.

Dragan Dragojlović "Naša sumnja"

photo by Borda "I Give You My Heart"

 

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Ketrin En Porter

painting: Cocodrillo "Bedtime Stories"

Čim sam naučila da stavljam slova na hartiju, onda kada sam imala otprilike tri godine, počela sam da pišem priče, i to je bila osnovna, despotska preokupacija, netaknuta linija mog života koja upravlja mojim postupcima, odredjuje moje poglede i duboko utiče na moj karakter i ličnost, na moja društvena uverenja i ekonomski status, i na vrstu prijateljstva koje sklapam.

Grej Markes "Tajna istorija kulture 20. veka"

 painting: Blake Flynn

"Moderni kapitalizam kao vid postojanja je početkom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka
prevazišao proizvodnju nužnih i luksuznih artikala. Pošto je zadovoljio potrebe tela, sistem se kao spektakl okrenuo željama duše. On se usresredio na individualne muškarce i žene, zgrabio njihove subjektivne emocije i doživljaje, promenio nekad prolazne, nestvarne fenomene u objektivnu robu
koja se mogla reprodukovati, plasirao je na tržište, odredio joj cene o onda je prodavao onima koji su nekada, izvlačili emocije i doživljaje iz sebe samih - ljudima koji su kao zarobljenici spektakla, sada glavne stvari mogle pronaći samo na tržištu."

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."

Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.
Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".
Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."
Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."
Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."
Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".
Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."
Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."
"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."
Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."
Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".
Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"
Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."
Odlična preporuka. Za svaki grad i svako vreme.

Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"

 painting: Vincent Van Gogh

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

Marko Car "Besmisleno pisanje"

ilustracija: Daniel de Chaos

Javna je tajna da postoji Put. Ne jedan, već mnoštvo puteva. Skoro da svaka stvar ima svoj put, svako živo biće svaka čestica materije. Učitelj Kompuni se izrazio ovako: “Sve što može da pati ima svoj put”. Pitanje je samo, šta učiniti kada se putevi susretnu? Na primer, mladi seksualno frustrirani programer Gojak i mlada seksualno frustrirana manekenka Ema. Njima su se putevi sreli. I dalje ništa.

Ljudi su željni radosti, trvrdio je A. Golumbovski. Tvrdio je tako sve do kraja svog životnog puta. Pocetkom 1938. je to bilo, u Barseloni. Kao anarhista, biva uhapšen od strane republikanske policije, rano ujutru izveden u dvorište i tamo streljan. Poslednja želja bila mu je da popije sok od maline, na rastvaranje. Dali su mu čašu, sok, sipali vode i on je malom kašikicom dobro pomešao gusti sirup. Zveckanje kašikice je kažu izuzetno nerviralo prisutne. Posle je A. Golumbovski još jednom ustvrdio kako su ljudi željni radosti, sigurnim korako stao uza zid i tamo bio pokošen.

Godpodin Krleža, kao i Henri Kinaski tvrde da je ljudsko biće stoka. Ljudi zavide jedan drugom, iskopali bi jedni drugima oči. Ipak, vole da budu u gomili. “Prijatno je ali i smrdi”. Tvrdi gosopdin Krleža dok Kinaski jadikuje o tome kako bi rado živeo bez prisustva ljudi, ali oni su neophodni kad boli zub, kad se pokvari bojler i slično.

Najdalje je otišao Zigmund F., on tvrdi da su ljudi bespovratno frustrirani, da svakodnevna radna aktivnost stvara bolest. Da muškarci maštaju o moći a žene imaju ego tripove vezane za oslobadjanje svoje zapretene seksualnosti koju uništavaju same verujući slepo u ideologiju “ženskih časopisa”.

Zen priča

art source

"Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi moglo da se ukrade.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Radivoje Lola Djukić

art credits: ZedLordArt

 "Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete… Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

Priča

ilustracija: Nikkiburr

Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:
- „U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo – to je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.“
- „I koji vuk pobedjuje?“- upita unuk.
A stari čiroki odgovori:
- „Onaj kojeg hraniš.“

D. M. Stojnić "Kjerkegor"

photo: Martin Stranka

"Potreba za usamljenošću je znak da u čoveku postoji - duh. Samo nerazboriti brbljivci, stado nerazdvojnih, ne oseća nikakvu potrebu za usamljenošću, jer oni kao mali papagaji umiru odmah čim samo na trenutak ostanu sami."

D. M. Stojnić "Kjerkegor"

painting: Francesco Salviati

"KAIROS - je bog srećnog trenutka ili povoljne prilike. Bio je to lep mladić koji je na čelu imao veliki čuperak. Kretao se medju ljudima, tako nečujno, da je bilo teško opaziti ga u pravom trenutku. A pravi trenutak je onaj kada Kairos dolazi prema čoveku.
Kada Kairos prodje, već je kasno!"

Rade Šerbedžija "Kaži i... zaboravi!"

ilustracija: Mikaella Speranskaya

"Ako me sretneš negde u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u poslednje vreme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put.
"Nismo li se mi već negde videli?",
kaži...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo menjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

I kada ti kazem da zaboravis,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
jer, čemu sećanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cveta svakog proleća...
Nasmeši se jutru koje dolazi,
Zagrli belinu novih dana
i ... zaboravi."

Robert Fulgam "Možda da, možda ne"

photo: Marielle

"U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda."

Patrik Ravinjan

photo: Gregory Colbert

Istočnjački mudraci kažu jednostavno: "Da bi se upoznalo ono što ne umire u smrti, treba prvo upoznati ono što ne umire u životu."

"Pre nego što se nagnemo u ponor vremena kako bisno se zapitali 'ko sam bio? ko ću biti?' treba pokušati da se odgovori na pitanje: "Ko sam ja?""

"Ako nekog Zapadnjaka pitate šta je suprotno od smrti, on će automatski odgovoriti: 'život'. Na to isto pitanje, Istočnjak odgovara: 'to je rodjenje.'

Leonard Koen

 art credits: immith

"Znam da je nešto upalo u računar pod moje ime. I svaki put kad stisnu tipku, izađe tmurnost, očaj, depresija, melanholija. To postaje pomalo naporno. Ali navikao sam se na tu etiketu."

"Ne idem naokolo tražeći radost. Takođe ne idem naokolo tražeći melanholiju. Nemam program. Nisam na arheološkoj ekspediciji."

* Poznati kanadski pesnik, pevač i kompozitor Leonard Koen (73) najavio je da u junu kreće na svoju prvu svetsku turneju nakon 15 godina odsustva sa svetske scene.

Marija Jovanović "Spletkarenje sa sopstvenom dušom"

art credits: Senju Hime

"Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste spletkarenja sa sopstvenom dušom.Zahtev za potpunom iskrenošću završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom, ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, i laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo.
Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj, ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost.
Zato priču o prošlom, dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj iskrenosti, sve stopljeno u plitku caffe-creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki."

Noel Lengli "Čarobnjak iz Oza"

"Ja sam Oz, Veliki i Strašni", progovori čudovište glasom koji je bio nalik na riku. "Ko si ti i zašto si želeo da me vidiš?"

"Ja sam drvoseča i načinjen sam od lima. Zato nemam srce i ne mogu da volim. Molim vas, dajte mi srce kako se ne bih razlikovao od ostalih ljudi."

"Što se toga tiče", odgovori Oz, "mislim da grešiš što želiš srce. Ono većinu ljudi čini nesrećnim. Ni ne slutiš koliko si srećan što ga nemaš!"