Čarls Bukovski - predgovor za knjigu "Upitaj prah" Džona Fantea

"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)

Bodlerov predgovor za knjigu E. A. Poa "Djavo perverznosti"

photo: Rostichek

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto, ostajemo. Malo pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.“

Blez Sandrar (Blaise Cendrars) "Uskrs u Njujorku"

Frederik Žak Tampl - deo iz predgovora Sandrarovoj zbirci pesama "Lepša si od neba i mora":

"Godine 1891. Blez Sandrar je imao četiri godine; Artir Rembo umirao je u to vreme u bolnici u Marselju; dok će Volt Vitmen umreti naredne godine. Mali Fred Soze za njih nije znao, razume se, jer o njima nije imao ni pojma, ali moglo bi se pomisliti na igru sudbine koja je na ovoj planeti ukrstila dva voza nosača poezije - najuticajnija za naše vreme - i čiji su se putnici, u nekom deliću idealne sekunde, mogli susresti.
Poznat je nastavak: budući pesnik nikako nije imao mira. Tako se zbilo prvo čuveno pseudo bekstvo iz roditeljske kuće u Nojšatelu, zatim odlazak za Rusiju, pa Kinu, Holandiju, Ameriku. Eto kako se Frederik-Luj Soze pripremao da postane Blez Sandrar.
...
Izuzimajući tajanstvenu "Legendu o Novgorodu", koja nije zabeležena ni u jednoj biblioteci, ni javnoj ni privatnoj, ali koju Sandrar vodi stalno na čelu svojih dela, tek "Moganni Nameh", napisana 1911, stvarno otvara put njegovom stvaranju. Nju , istina, pesnik nije objavio ni te, pa ni sledeće godine - taj će se tekst pojaviti tek 1922. godine, ali on tada već moćno poseduje poemu "Uskrs u Njujorku", izdanu 1912, u kojoj se otresa svih nezgoda Simbolizma i nastupa, preko "Transsibirske proze" (1913), ka suverenom modernizmu kroz "Dubine današnjice" i knjigu "Elastičnih poema". Može se sasvim logično zaključiti da bez izlišne svadje oko prioriteta "Uskrsa u Njujorku" u odnosu na Apolinerove "Zone", Blez Sandrar ne bi nikad objavio "Moganni Nameh" u 'Slobodnim listovima' 1922. godine. Nema sumnje da je on to učinio da bi se zapazili u tome tekstu praizvori "Uskrsa" i da se de facto njemu treba da dodeli ono mesto koje mu s pravom pripada. Ali sudbina Sandrarova je u tome da nije nikad uspeo da sebi nadje mesto; zbog toga on će nositi u sebi izvesnu gorčinu čitavog svog života. U nemogućnosti da sebi osigura mesto medju novim pesnicima koji su bili u sukobu sa Simbolizmom - kao što su Maks Žakob, Andre Salmon i Gijom Apoliner - on nije imao sreće ni sa Dadom ni sa Nadrealistima, koji mu nisu otvorili svoja vrata. Tako je on bio osudjen da bude izvan svih i protiv svoje volje, on, najveći novator našeg vremena, usamljena zvezda u izgnanstvu iz svoje konstelacije..."
...............................................................................................................

USKRS U NJUJORKU

Gospode, danas je dan vašeg Imena,
U jednoj staroj knjizi čitao sa o vašoj patnji,
o vašoj strepnji i vašem naporu, o vašim divnim rečima,
One kao da tiho i monotono plaču u knjigama.

Jedan kaludjer davno mi je govorio o vašoj smrti.
Opisivao je vaš život kao da piše slovima zlatnim
U stari trebnik, na svome drhtavom kolenu.
I kao da ih je čitao pobožno oduševljavajući se – Vama.

U zaklonu iza oltara, u svojoj beloj odori,
On je to polako radio od ponedeljka do nedelje.
Sati su se zaustavljali na pragu njegovog skloništa,
Dok je on zaboravljao na sebe pognut nad vašom slikom.

U sutonu, kad su zvona pevala u zvoniku,
Dobri čovek nije bio svestan da li je to bila njegova ljubav
Ili je to bila Vaša, Gospode, ili vašeg oca,
Koji je lupao teškim udarcima na vrata manastira.

***

Ja sam večeras kao taj dobri kaludjer jako uznemiren,
I u sobici sam, tu sa strane, kao neko biće tužno i nemo,
Čekam iza vratanca, čekam da ga pozovem!
Oh, to ste vi, to je Bog, to sam ja – to je onaj Večni.

Tada vas ja nisam znao – kao ni sada,
I nikada se nisam molio Bogu, čak, ni kada sam bio dete.
A eto, večeras ipak mislim na Vas sa strahom.
Duša moja kao da je udovica u žalosti pod vašim krstom.

Duša moja je crna udovica – kao da je ona vaša majka
Bez suza i bez nade, kao što ju je slikao Karijer.
Znao sam za sve slike Hrista koje su po muzejima,
Ali večeras, Gospode, vi kao da koračate pored mene.

***

Silazim krupnim koracima ka donjem delu grada,
Pognutih ledja, zborana srca, grozničava duha.
Vaša slabina široko je otvorena kao da je veliko sunce
I vaše ruke razapete trepere iskričavo.

Prozori kuća svi su preliveni krvlju,
Žene, iza njih, sve su kao cvetovi od krvi.
Od ružnih uvelih cvetova orhideja
Izvrnutih čašica, otvorenih pod vašim trima ranama.

Vašu sakupljenu krv one nisu nikada pile,
A imaju crvenilo na usnama i crvene su im čipke na košulji.
Cvetovi Hristova stradanja su beli, kao sveće,
To su najlepši cvetovi Vrta one Dobre Device.

A u tome trenu, oko devet časova,
Vaša glava, Gospode, pala je na vaše srce.
I eto, ja sada sedim na obali okeana
I u sobi ponavljam reči jedne nemačke crkvene pesme.

U kojoj je izražena, rečima veoma blagim i prostim,
Lepota vašeg lica u trenu najvećeg stradanja.
U jednom hramu u Sieni, u podzemlju kapele,
Video sam to isto lice, na zidu, pod zastorom.

U ćeliji isposničkoj, u Burie-Vladislasu,
Ona je optočena zlatom u jednom ćivotu.
Blistavi dragi kamenovi u očnim su dupljama,
I seljaci na kolenima celivaju vaše oči.

Na svilenoj marami Veronike one su ostavile traga
I zato je Sveta Veronika postala vaša svetiteljka.
To je najbolja relikvija koja se nosi kroz polja,
Ona leči bolesnike i popravlja zle ljude.

Ona čini još hiljadu drugih čuda
Ali ja nikad nisam bio prisutan tim prizorima.
Možda u meni nema ni vere ni dobrote
Da vidim taj divni odblesak vaše lepote.

Ipak, Gospode, ja sam učinio jedan opasan poduhvat
Da posmatram u smaragdovom kamenu utisnut vaš lik.
Učinite, Gospode, da moje lice podržavano mojim rukama
U njemu utisne masku strepnje koja me muči.

Učinite, Gospode, da obe moje ruke priljubljene uz moja usta,
Ne dopustite da se pojavi pena svirepog očajanja.
Ja sam bolestan i tužan; možda zbog vas,
A možda i zbog nekog drugog. Ipak, sigurno baš zbog vas.

***

Gospode, gomila sirotinje, za koju ste vi učinili žrtvu
Ovde je saterana, zbijena, kao stoka u sklonište.
Ogromni brodovi crni dolaze iz daljine
I istovaruju ih, pomešane na obalske mostove.

Tu ima Talijana, Grka, Španaca,
Rusa, Bugara, Mongola, Persijanaca.
To su cirkuske životinje koje preskaču meridijane.
Njima se bacaju komadi mesa crnog, kao psima.
Za njih je velika sreća ta prljava splačina.
Gospode, imaj milosti za narode koji pate.

***

Gospode, rulje Jevreja gamižu u getima,
Oni dolaze iz Poljske i oni su izbeglice.
Ja znam dobro, oni su tebe osudili
Ali ja ti tvrdim, oni nisu loši ljudi.

U dućanima, pod lampama od bakra,
Oni prodaju stara odela, oružje i knjige.
Rembrant je voleo da ih slika u njihovim starim dronjcima.
Pa i ja sam od njih ovih dana kupio jedan stari mikroskop.
Avaj! Gospode, vi nećete ovde više biti posle Uskrsa!
Ali, Gospode, imajte milosti za Jevreje u njihovim braakama.

Gospode, skrušene žene koje vas prate na Golgotu,
Kriju se u dnu svojih ćumeza, na nečistim posteljama.
One su gnječene bedom ljudi
Psi su im glodali kosti, a u rakiji,
One utapaju svoju oguglalu razvrat koja se linja.
Gospode, kad jedna od tih žena govori – ja klonem.
Hteo bih da sam vi, da bih mogao voleti te bludnice.
Gospode, imajte milosti za njih!

***

Gospode, ja sam sad u predgradju sitnih lopova.
Skitnica, golja, jataka kradljivaca.
Mislim i na ona dva razbojnika koja su sa vama bili pod krstom.
Ja znam da ste ih vi hteli udostojiti vašeg osmeha u njihovoj nesreći.

Gospode, jedan od njih je želeo konopac sa čvorom na kraju,
Ali ni to nije besplatno, jer i konopac staje nekoliko aspri.
On je razmišljao kao filozof, taj stari lopov,
Ja sam mu dao opijum da bi otišao što brže u raj.

Ja mislim takodje, i namuzikante na ulici:
Na slepog violinistu, na onog bez ruke što okreće piskavi vergl,
Na pevačicu pod slamnim šeširom sa ružama od hartije,
Znam dobro da su to oni koji pevaju večno.

Gospode, učinite im milost veću nego onu od svetlosti uličnog gasa,
Gospode, dajte im milostinju krupnijom monetom nego od ove sa zemlje.

***

Gospode, kad ste vi izdahnuli, zavese su se pocepale,
Ono što se videlo iza njih, niko nije kazao.
Ulica je u noći, kao neka poderotina,
Puna zlata i krvi, vatre i djubreta.

Oni koje ste vi isterali iz hrama vašim bičem,
Tukli su prolaznike pregrštima zločina.
Zvezda koja je nestala tada iz svetog oltara
Blista na zidovima u surovoj svetlosti uličnih zbivanja.
Gospode, banka je obasjana kao neka gvozdena kasa,
U kojoj je usirena krv vaše smrti.

***

Ulice su sve više puste i postaju sve više mračne,
Ja se provodim kao pijan čovek na trotoaru.
Ja se bojim velikih površina senki koje pružaju kuće.
Ja ih se bojim. Neko me prati. Ne smem ni glavu da okrenem.

Šum nejednakih koraka čuje se sve bliži i bliži,
Strah me je. Vrtoglavicu imam. Naglo zastajem.
Jedan užasni ludak pogledao me je naglo
A zatim prošao oštro, zloslutan kao mač.

Gospode, ništa se nije promenilo od kako vi niste više Kralj.
Zlo je sebi napravilo jednu štaku od vašeg krsta.
Silazim niz loše stepenice jedne kafane
I evo gde sedim pored šolje čaja.

Kod Kineza sam, a oni kao da se i sa ledjima osmehuju,
Klanjaju se i ugladjeni su kao mali majmuni.
Krčma im je tesna, obojena crveno,
I sa neobičnim slikama uokvirenim bambusom.

Ho-Kusan naslikao je na stotinu načina istu planinu,
Šta bi bilo od vašeg lica naslikanog od jednog Kineza?

***

Ova polsednja misao, Gospode, navela me je da se osmehnem
Jer vas videh umanjenog u vašoj patnji.

Ovaj bi slikar, ipak, naslikao vaše nevolje
Sa više svireposti nego naši slikari Zapada.
Tako bi njihove izvitoperene oštrice isekle vaše teli
Klješte i zupci počupakli bi vaše vene
Proturili bi vam vrat kroz jednu rogu
Pokidali vam nokte i zube,
A ogromni crni zmajevi bacili bi se na vas,
I sukali plamene jezike na vaš vrat.
Otkinuli bi vam jezik i iščupali oči,
I nabili vas na oštri kolac.

Tako bi Gospode, vi prepatili sve gnusnosti
Jer svirepijih mukanema na svetu.
A zatim bi vas bacili svinjama
Koje bi vam izjele stomak i utrobu.

***

Ja sam sam sada, drugi su otišli,
I ispružio sam se na neku klupu uza zid.
Hteo sam da udjem, Gospode, u neku crkvu,
Ali u ovom gradu nema zvona, Gospode!

Mislim na ta otamnela zvona – o gde su zvona nekadašnja?
Gde su oni molebani i pobožna pojanja?
Gde su one duge službe i one divne pesme?
Gde su liturgije i muzika sa orgulja?
Gde su gorde vladike, Gospode, i kaludjerice?
Gde mantije bele, odore Svetiteljki i Svetitelja?

Radost Raja utapa se u prašinu.
Tajanstvene svetlosti ne odbleskuju se u prozorima hrama.

***

Zora zakašnjava, i u ćumezima teškim
Raspinjuće senke umiru po zidovima.
To je kao Golgota noćna u ogledalu nekom
Kada se vidi kako treperi sva u crvenom i crnom.

Dim pod lampom, kao neko je izbledeo rublje
Koje se leprša naklobučeno oko vaših rebara.
A iznad svega čkiljava lampa visi
Kao vaša glava, tužna i mrtva – bez kapi krvi.

Neobjašnjivi odblesci trepere na oknima prozorskim.
Strah me je – i ja sam mnogo tužan Gospode,
„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Svetlosti dahću, slabačke, u zori.

„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Beline sad jače trepere kao ruke.
„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Predznak proleća budi se u grudima mojim.

***

Gospode, zora se ušunjala hladn akao neki ubrus
Koji je razgolitio oblakodere u visini.
Već jedan ogromni šum odjekuje gradom
Vozovi propinju se, grme, kruže...

Metroi tutnje i bubnje pod zemljom,
Mostovi se potresaju od kompozicija vagona.
Grad drhće. Krici, ognjevi i dim,
Parne sirene promuklo riču kao urlici.

Gomila grozničava u znoju sa zlatom
Laktuje se i strmeknjuje u duge hodnike.
Zbunjuje u zbrci zavijorenoj krovovima
Sunce, a ono je vaše lice umrljano upljuvcima.

***

Gospode, vraćam se umoran, sam i turoban...
Moja je soba kao neka grobnica...
Gospode, ja sam sasvim sam i u groznici sam...
Moja je postelja hladna kao mrtvački kovčeg...

Gospode, zatvaram oči i cvokoćem zubima...
Suviše sam sam. Hladno mi je. Ja vas zovem...
Sto hiljada čigri vrti mi se pred očima...
Ne... to su sto hiljada žena... Ne! Sto hiljada violončela...

Ja mislim, Gospode, na moje časove nesrećne...
Ja mislim, Gospode, na moje časove predamnom...
Ja ne mislim na vas više.
Ja ne mislim na vas više...