Den Simons - Šuplji čovek

 ilustracija: "Communication is Hard Work" by jfkpaint

Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"

Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."

"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.

"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."

"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."

"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

Den Simons "Hiperion"

art credits: Sacred Muse

"Jednom davno", otpočinje Anea, "postojala je praznina. A Praznina je bila izvan vremena. U stvarnom smislu reči, Praznina je bila siroče vremena... siroče prostora. Ali Praznina nije poticala od vremena, niti od prostora, a ponajmanje od Boga. Niti je Praznina Koja Spaja - Bog. Uistinu, Praznina se razvijala dugo pošto su Vreme i Prostor postavili granice Vaseljene, ali nesputana vremenom, neograničena prostorom, Praznina Koja Spaja curela je napred i natrag kroz kontinuum sve do početka stvari u Velikom Prasku..."

Anea tu zastaje i diže ruke do slepoočnica pokretom koji nisam video kod nje još odkad je bila dete. Te noći ne izgleda kao dete. Oči su joj umorne, ali žive. ”Praznina je sazdana od misli i osećanja. To je proizvod svesti Vaseljene o sebi. A to nisu samo ljudske misli i osećanja - Praznina Koja Spaja je kompozit stotina hiljada razumnih rasa kroz milijardu godina u vremenu. To je jedina konstanta u evoluciji Vaseljene - jedini zajednički element za rase koje će evoluirati, rasti, cvetati, bledeti i izumirati milionima godina i stotinama miliona svetlosnih godina udaljene jedne od drugih." Anea ponovo zastaje. Njena mlada prijateljica Rejčel sedi blizu nje, ukrštenih nogu, pažljiva. Anea dodiruje Rejčelino rame. "Ova moja prijateljica bila je beba kada je njen otac otkrio zanimljivu činjenicu o Vaseljeni", kaze Anea. "Njen otac, naučnik po imenu Sol, bio je decenijama opsednut istorijskim odnosom Boga i čoveka. Onda jednog dana, u ekstremnim okolnostima, Solu je darovan satori - video je u potpunosti i intuitivno ono sto su samo malobrojni imali povlasticu da vide jasno u milion godina naših sporih razmišljanja... Sol je shvatio da je ljubav stvarna i jednaka sila u Vaseljeni... podjednako stvarna kao elektromagnetizam ili slaba nuklearna sila. Stvarna kao gravitacija, tako da njome vlada mnogo istih zakona. Na primer, zakon obrnutih kvadrata često deluje sasvim pouzdano na ljubav kao i na gravitaciono privlačenje. Sol je uvideo da je ljubav vezivna sila Praznine Koja Spaja, nit i tkanje odežde. I u tom trenu satorija, Sol je shvatio da čovečanstvo nije jedina vezilja te zamamne tapiserije. Sol je na tren ugledao Prazninu Koja Spaja i silu ljubavi iza nje, ali nije mogao da pristupi tom medijumu. Ljudska bića, koja su tek nedavno evoluirala iz naših rodjaka, primata, još nisu stekla čulna svojstva da jasno vide ili udju u Prazninu Koja Spaja. Kažem `tek nedavno` zato što se svim ljudskim bićima otvorenog srca i uma retko, ali snažno ukazivao predeo Praznine.

Prazninu Koja Spaja dodirujemo svi mi koji smo plakali od sreće, opraštali se sa voljenim, bili ushićeni orgazmom, stajali nad grobom voljenoga ili gledali kako nam beba prvi put otvara oči." Anea gleda u mene dok govori i ja osećam kako mi se mišice ježe. "Praznina Koja Spaja uvek je ispod i iznad površine naših misli i čula", nastavlja ona. "Nevidljiva, ali prisutna kao disanje voljene osobe kraj nas, u noći. Njeno stvarno, ali nepristupačno prisustvo u našoj Vaseljeni jeste jedan od glavnih razloga za to što naša vrsta smišlja mitove i religije, razloga za našu tvrdoglavu, slepu veru u vančulne moći, telepatiju i predskazanja, u demone i polubogove, vaskrsavanje i reinkarnaciju, duhove i mesije i toliko mnogo drugih kategorija gotovo ali ne bas sasvim zadovoljavajućeg sranja." Stotinak kaludjera, radnika, intelektualaca, političara i svetih ljudi i žena koji slušaju malo se promeškolji na ovu tvrdnju. "... Prazninu Koja Spaja treba pronaći u najdubljim tajnama i tišinama stvari... na mestu gde obitava detinjstvo. Tu je i naročita transmisija izvan Svetih zapisa. Umetnici prepoznaju druge umetnike čim se olovka da u pokret. Muzičar može da prepozna drugog muzičara medju milionima onih koji sviraju note čim muzika počne. Pesnici isčeprkaju druge pesnike posle samo nekoliko slogova… A Sveti spisi - lažu... Biblija laže. Kuran laže. Talmud i Tora lažu. Novi zavet laže. Suttapitaka, Nikaye, Itivuttaka i Dhammapada lažu. Bodisatva i Amitabha lažu. Knjiga mrtvih laže. Tiptaka laže. Svi sveti spisi lazu... bas kao što ja lažem dok vam sada ovo pričam. Sve te svete knjige lažu ne sa namerom ili zbog propusta u izražavanju, već zbog same svoje prirode kojom su svedene na reči; sve slike, pravila, zakoni, kanoni, navodi, parabole, zapovesti, koani, zazeni i propovedi u tim divnim knjigama na kraju ne uspevaju stoga što samo dodaju nove reči izmedju ljudskog bića koje traga za prosvetljenjem i opažanja Praznine Koja Spaja. Dalje, uvid u sopstvenu prirodu. Za ovo nisu potrebne ni decenije zena, krštenje u crkvi, niti razmatranje Kurana. Svaki cvet postiže svoju prirodu cveta. Divlji pas ili slepa zaj-koza dostižu svoju pseću ili zaj-kozju prirodu. Mestu - bilo kom mestu - darovana je njegova priroda mesta. Samo se čovečanstvo bori da postane ono što jeste i ne uspeva u tome.

Razlozi su mnogobrojni i složeni, ali sve potiče iz činjenice da smo evoluirali kao jedan od samouvidjajnih organa evoluirajuće Vaseljene. Može li oko videti sebe?" Anea zastaje na trenutak i u tišini svi čujemo tutnjavu grmljavine negde iza grebena. Monsun kasni nekoliko dana, ali njegov dolazak je neumitan. Pokušavam da zamislim ove zgrade, planine, grebene, kablove, mostove, gazišta i skele prekrivene ledom i zaogrnute maglom. Ta pomisao nagoni me da zadrhtim. "Isus iz Nazareta ušao je u Prazninu Koja Spaja. To znamo. Učio je dovoljno dobro da bi čuo muziku sfera. Bio je u stanju da jaše na naletu talasa verovatnoće dovoljno daleko da vidi sopstvenu smrt i bio je dovoljno hrabar da je ne izbegne onda kada je to mogao. I znamo to - bar u jednom trenutku, dok je umirao na krstu - naučio je da načini prvi korak, da krene kroz mrežu prostorvremena Praznine Koja Spaja, pojavljujući se pred svojim prijateljima i sledbenicima nekoliko koraka u budućnosti u odnosu na trenutke kada je visio i umirao na tom krstu. I, oslobodjen ograničenja vremena ovim pogledom na bezvremenost Praznine Koja Spaja, Isus je shvatio da je on taj koji predstavlja ključ. Ni njegova učenja, ni Sveto pismo zasnovano na njegovim zamislima, ni sve veće njegovo obožavanje, niti Bog iz Starog zaveta koji je naglo evoluirao i u koga je tako čvrsto verovao - već on, Isus, običan čovek čije su ćelije nosile ključ za dešifrovanje kombinacije u bravi portala. Isus je znao da sposobnost za otvaranje tih vrata leži ne u njegovom umu ili duši, nego u njegovoj koži, kostima i ćelijama... bukvalno u njegovoj DNK. Ali, njegovi sledbenici suočeni sa poimanjima i utiscima daleko iznad njihove sposobnosti apsorbovanja - gotovo poludeli od neprestanih glasova mrtvih i sopstvenih reakcija na jezik živih - ovi sledbenici okrenuli su se dogmi i sveli neobjašnjivo na grube reči i visokoparne propovedi, skučena pravila i plamenu retoriku. A vizija je izbledela, da bi potom zgasnula. Portal se zatvorio."

Den Simons "Ilion"

"Ne verujem u Boga sa velikim B i, uprkos tome sto su toliko opipljivi, ne verujem ni u bogove sa njihovim malim b. Ne kao stvarne sile vaseljene. Ali verujem u tu kucku od boginje, Ironiju. Ona postoji u svim razdobljima. Vlada ljudima, bogovima i Bogom podjednako.
I ima opak smisao za humor."

Den Simons "Ljubav i smrt"

Ležali smo na jastucima, ona i ja, i istraživali jedno drugome lice pri zamaskiranom svetlu. Kada mi je dodirnula obraz, uzeo sam je za ručni zglob i čvrsto stegao.

„Plašiš se“, upita ona, ili reče, iako joj tamne oči nisu bile upitne.
Nisam odgovorio.
Trenutak kasnije, ona reče: „Ali, poznaješ me...“Ćutao sam još jedan tren.
„Da“, rekoh konačno. „Poznajem te“.
Ona se osmejnu još jednom i ovog puta činilo se da tamo ima manje podrugljivosti a više zadovoljstva. Pustio sam joj ručni zglob, ali umesto da mi pomiluje obraz, zavukla je svoju hladnu ruku ispod posteljine.
Trgao sam se jedva primetno kada su mi njeni prsti dotakli bok i kada ih je ostavila tamo nepomične, neposredno iznad izbočine moga kuka.

Kao kada neko želi da prepadne životinju koja možda žudi, a možda i ne, da dopusti da bude mažena.