Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečački prilepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
Нема коментара:
Постави коментар