Lajoš Kesegi "Leto"

painting: Coast to coast. Summer's Soul from Karen Oberg 

"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. " 

Jovan Pejčić "Tajna"

photo: Mikael Bourgouin

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

Lajoš Kesegi "Evropa"

painting: Moreau, Europa and the Bull, c.1869 

"Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."

Arsen Dedić "Da su me ukrali cigani"

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odijelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gdje stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.
Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa sretne zvijezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.
Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porijekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete;
imao bih svoj šator i medvjeda na lancu,
svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.
- Arsen Dedić

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

painting: Chrys Roboras 

Od kuda dolazimo, kuda idemo?Dolazimo iz ništa, idemo u ništa.Šta je "ništa"?Odavde gledano stvarnost (nečulnih) (duhovnih) (ličnih) bića, od kuda dolazi ova reč – "ništa". U krajnjoj liniji "ništa" je odrečna reč, i ako bolje pogledamo, znači: ne znam.  

Sergej Minajev "DuhLess"

painting: Slawekgruca 

 "Razmišljam o tome koliko su svi naši samozvani ideolozi revolucije uvek naginjali tako kitnjastim rečima kao što su "horde", "varvari", "ruski intelektualac revolucionarnog tipa". U svakom zarezu je neverovatna poza, maska svete misije. Iza svega toga - praznina, nedelovanje, odsustvo bilo kakvih zadataka, ideala i namera da se sve promeni na bolje. Strašno je zamisliti šta će biti ako se ti ljudi nekim slučajem nadju na vlasti. U kakav bar će promeniti zemlju, skrivajući se iza želje da je operu od prljavštine "prethodnog zločinačkog režima". Samo što je neće zaliti votkom, u tome je problem. Mogu da zamilim s kakvim uživanjem će vešati i izvoditi u unutrašnja dvorišta zatvora nas, menadžere srednjeg i višeg ranga. Tajkuni će do tad već zbrisati odavde i čuvena srednja klasa moraće da igra ulogu tirana koji su izgradili svoje blagostanje na krvi radnog naroda, a sada su stali pred njihov sveti sud. Niko se neće setiti imena onih koji su pljačkali prirodna dobra. Zato će se uvek naći "narodni osvetnici", koji plamte u svojoj vatri svodjenja ličnih računa s vlasnicima boljih kola na parkingu, skupih satova i odela. Mnogo je prijatnije uništavati one od kojih si pozajmljivao pedesetice i stotke, nego se boriti protiv milionera koji su pobegli. A onda će sva ta gadost poput crva pojuriti u regione, o čijoj sudbini sada tako patetično govori. Poješće do kraja leš Rusije koja truli. Iako su ovo, naravno, samo moje fantazije, revolucija će se završiti i ne počevši, čim se pojavi prva manje više solidna uplata sponzora za lične potrebe Vodje. Lova će opet pobediti zlo i sve u tom stilu.

*

Na izlazu me sustiže Crv.
- Slušaj... ovaj, nešto sam hteo... Daj par stotki, nemamo dovoljno da platimo za sve za stolom. Videćemo se sledeći put ili ćemo se dogovoriti tokom nedelje, vratiću ti.
- Vanja, ko sam ja ? Sava Morozov?
- U kom smislu? tupo pita Crv.
- U tom smislu što ne pomažem boljševicima. Pre sat vreemna si vikao da sam ti klasni neprijatelj. Ili možda nije problem da se od klasnog neprijatelja pozajmljuju pare za votku?
- Daj, šta se tu praviš neki, kažem da ću ti vratiti.
- Vanja, izvini, imam još samo dvesta rubalja za taksi. I dolare. Zločinački režim mi danas nije dodelio više.
- Jebote... daj onda dolare, idem da promenim vratiću ti kusur.
- Ne, Vanja ne mogu. A šta ako ti stvarno jednom postaneš Če Gevara? Svima ću pričati kako smo zajedno pili votku. To će biti super. A pričati da si nekada žickao od mene pare za votku i trčao u menjačnicu - to nije super. Neće me shvatiti. Če Gevara nije trčao u menjačnicu, kapiraš?
- Ti si cicija, bre! Žao ti je, jel da?
- Ne Vanja, nije mi žao. Brinem o tebi. Da u budućnosti imaš što manje stvari da prepravljaš u svojoj autobiografiji. Ja ti je unapred čistim od neprijatnih detalja koji mogu da kompromituju čistotu Vodje. Zdravo, matori."

Sergej Minajev "ДухЛесс"

-image source-

"Evo došao sam na internet. U taj neverovatni, tajanstveni svet. Svet koji se sastoji od pornografije, psovki, politički nekorektnih gradjana i odsustva bilo kakve cenzure. Svet stvoren za besposličarenje, dokolicu i iživljavanje izopačenih fantazija. Pored toga što je odličan teren za komunikaciju, otvara i drugu mogućnost - onu o kojoj smo čitali u naučnofantastičnim romanima. Mogućnost transformacije.

Zaista, praktično potpuna anonimnost daje mogućnost bedniku da postane oligarh, grdobi - lepotan, stidljivom usamljenom alkosu - zvezda u društvu, muškarcu - žena (ima i toga) i obrnuto.
Potpuna glupost je predstava da je mreža prepuna samo psihički poremećenih ljudi. Da, možda njihov procenat nije mali. Ali zapravo nema nikakvih "ludaka sa interneta" i "seksualnih manijaka sa mreže" i "izopačenosti iz sajberprostora". To nisu nikakvi tajanstveni mutanti. Korisnici mreže smo - vi i ja. Da, da... to TI pišeš preko icq devojci s kojom si se pre pet minuta upoznao na forumu: "Hoću da te uzmem na prljavom stolu!" To se tvoj kolega pakosno smeje, ostavljajući svoj komentar ispod fotografije "Devojka i konj" koju je postavio neki šaljivdžija. Svi ti autori jezivih slika  s leševima, unakaženim ljudima i pornića s vanzemaljcima idu na posao, sreću se s tobom u metrou i sede za susednim stolom u kafiću.
Anonimnost opušta do nepristojnosti. Upravo to je katalizator koji omogućava da izadju na površinu svi zli dusi koji se do tog trenutka kriju u najmračnijim delovima tvoje svesti. "