"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."
preuzeto sa: www.borislavpekic.blogspot.com
"Čovek sa onom svojeglavošću na koju ja mislim, ne traži novac ili moć - jer sve te stvari radi kojih ljudi jedan drugog muče i ubijaju, čoveku, koji je došao k sebi, svojeglavcu, malo su vredne. On visoko ceni samo jedno, tajanstvenu silu u samom sebi koja ga priziva da živi i pomaže mu da raste. Ko ima poverenja u samoga sebe, ko ne želi ništa više do da svoju sudbinu čisto i slobodno u sebi doživi i pusti da se ona razmahne, za toga su ona precenjena, hiljadu puta preplaćena pomoćna sredstva svedena na podredjena orudja, a raspolaganje njima i njihova upotreba mogu biti prijatni, ali nikada odlučujući."
"Nemoj uzimati uzor! Uzori su nešto čega nema, nešto što ti sam sebi stvaraš i praviš."
"Ništa nije napolju. Ništa nije unutra. Jer što je napolju - unutra je."
"Čovek na putu izmedju životinje i daleke čovekove budućnosti, ima uvek mnogo, beskrajno mnogo u sebi da sputava, da skriva, da poriče, da bi bio pristojan čovek, sposoban da se prilagodi društvu. Čovek je pun životinja, pun prasveta, jedva ukrotivih nagona surove samoživosti."
"Evo ovde čun -a onamo preko plovi se možda u veliko Ništa. Ali, ko hoće da udje u to "Možda"?"
"Koga ne možeš naučiti da leti, nauči ga da što brže padne."
"Treba da štedimo sebe za dostojnijeg neprijatelja. Stoga prolazite mirno mimo mnogotoga."
"Samo sam to jedno do sada naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje. Da u onome što je najgore leži najbolja snaga njegova."
"Ko je učio kako se blagosilja, učio je i kako se proklinje."
"Mi vučemo poslušno što nam se natovari na pleća. Spopadne li nas znoj, kažu nam: Tako je, život je težak! U stvari, to je samo čovek težak sam sebi."
"I štošta unutra u čoveku slično je oštrici i teško se hvata. Čovek se teško daje otkriti, a ponajteže još od samoga sebe."
"Onaj je otkrio sebe, koji kaže: Ovo su moje Dobro i Zlo."
"Odista, i ja sam naučio čekati i to iz temelja, ali čekati samo na sebe. Ali sam pre svega naučio stajati i hodati, i trčati i skakati, i uspuzati se, i igrati. Jer u tome je moj nauk: ko hoće jednom da nauči leteti, taj mora prvo naučiti stajati i hodati, trčati i uspuzati se i igrati, ne nauči se u letu leteti!"
"Duh je život koji sam zadaje rane životu: u rodjenom bolu stiče sebi sve više znanja."
"Još i slepilo slepca i njegovo traženje i pipanje treba da govori o silini sunca u koje je gledao!"
"Tamo gde je grobova ima i uskrsnuća!"
"Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rodjenog lika! Ko bi vas prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača i ispitivača!"
"Ko je morao da stvara, taj je oduvek imao svojih živih snova i zvezdanih znamenja - i taj je verovao da ima vere."
"Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama - kukavicama!"
Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.
