"Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."
Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.
Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...
"Knjige, drage knjige. Složene po temama, po epohama, po žanrovima, naslagane pored mog kreveta, bez reda, u svakom kutku mog prostora bile su knjige. Šarene, crvene, u kožnom povezu, kompleti, mekih korica, otvorene, raskupusane, sa obeleživačima stranica i bez njih, knjige koje su služile i kao stalci za lampe i čajni stočići, knjige koje sam čitala, podvlačila, ostavljala i one kojima sam se vraćala, knjige koje sam volela, lude, melanholične, nestvarne i tužne, i koje sam pozajmljivala i one koje sam čuvala kao najveće blago, knjige, drage knjige koje su mom životu dale okvir, smisao, radost, teme, snagu i tanane odgovore, knjige, knjige koje su me dizale i spuštale, koje su uvek bile moji najveći prijatelji, moja najbolja, najesencijalnija zabava.Koje su mi toliko puta bile zamena za društvo mojih drugarica koje su radile, ili dojile, ili putovale, dok sam ja vapila za prijateljima. Knjige koje su mi bile zamena za psihoanalitičara, zamena za ljubavnika, moj vrhunski provod i izvanredno društvo, knjige koje su me sprečavale da ceo moj život rpetvorim u užasan jauk "Nikada nisam bila voljena!" ili "Nikom ništa nikada nisam stvarno značila!""
"Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju."
"Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takodje, idealno je za depresiju."
"Samo prost svet ne može da živi bez politike. Ne može bez stalne svadje."
"Ako neko stupi u pesnika nekog stan, neka zna da nameštaj ima nadmoć."
"Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti."
"Plavi koverat je ukazivao na neku neminovnost, na nešto gde lični stav ili lična odluka ne predstavljaju bog zna šta."
"Ali svežina mladosti, zapravo sama mladost... Ah, to je sve! Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno popodne. Rodili smo se samo zbog tog časa."
"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."
"Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema užitka, nema postojanja."
"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA" životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."
"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."
- Mi imamo poslovicu: "Everybody has his skeleton in the closet." To je rekao Lord Bajron kada je shvatio da je u sebi ugušio homoseksualca.
- Jadničak.
- Jadničak? - I Huli podiže obrve. - Ništa ti ne razumeš. On je celog života tog homoseksualca u sebi kinjio i mučio, a zadavio ga je pred samu smrt, kad je shvatio da će i sam da otegne papke. A sve njegove pesme i poeme, napisao je u stvari, taj homoseksualac.
*
"Svi neprestano raspravljaju o progresu. A u čemu se on sastoji? U tome što najstariji zanati urastaju u elektronski interfejs, i to ti je sve. Prirodu onoga što se dešava progres ne menja."
*
"Kada u skupom butiku ugledam devojku sa kavaljerom koji joj kupuje broš u vrednosti omanjeg aviona, svaki put se iznova uverim da ljudske ženke stvaraju iluzije nimalo lošije nego mi. A možda čak i bolje. Pa treba umeti mašinu od mesa, stvorenu za razmnožavanje, predstaviti kao divan prolećni cvetak, dostojan rama od dragog kamenja i održavati tu iluziju ne nekoliko minuta, kao mi, već godinama, decenijama."
"Žena je - miroljubivo biće i omadjijava samo svog sopstvenog mužjaka, ne dirajući ni ptičice ni zverčice. Pošto to radi u ime višeg biološkog cilja, to jest, ličnog preživljavanja, obmana je oprostiva."
