"Nije to nostalgija... Više kao osećaj da ima šanse. Možda taj grad i nije umro do kraja."
"Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. "
"Gi de Mopasan je imao običaj da stavi mladoga Flobera ispred hrastovog stabla i kaže: „Opisuj ga... vratiću se za nekoliko sati.”
Evo, ja se vraćam posle tih nekoliko sati. Kod Srba se sati mere godinama i vekovima. Sve između je vrlo kratko i nije vredno opisivanja. To su Turci znali. Naučili su nas da živimo između dva sevdaha."
"Pokazalo se da ljubav nije ono što se o njoj piše. Videla sam sve njegove grozne osobine, ali one su u mojim očima, ma kako to bilo čudno, samo povećavale njegovu privlačnost. Moj razum se pomirio čak i sa njegovim užasnim političkim pogledima i počeo u njima da nalazi i nekakvu neobuzdanu severnjačku samobitnost. U ljubavi apsolutno nije bilo smisla. Ali je zato ona davala smisao svemu ostalom. Ona je moje srce učinila lakim i praznim, poput balona. Nije mi bilo jasno šta mi se dogadja. Ali ne znam što sam oglupavela - naprosto u onome što se dešavalo nije se imalo šta razumeti.
Lično, ja se ne usudjujem da kažem šta je ljubav - verovatno se ona i Bog mogu definisati jedino prema apofazi, kroz ono što nisu. Ali apofaza je takodje pogrešna, zato što su oni sve. A pisci koji pišu o ljubavi su bitange, a prvi medju njima je Lav Tolstoj sa batinom Krojcerove sonate u rukama."
"Ljubav ne preobražava. Ona naprosto skida maske."
"Nije dolazio dva dana. Izludela sam od brige i neizvesnosti. Ali kad je ušao ne rekoh mu ni reči prekora. Osmeh na njegovom licu bio je dovoljna nagrada za svu moju sekiraciju. U pravu je Čehov: ženska duša je po svojoj prirodi prazan sud koji ispunjavaju tuga i radosti voljenog. "
"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve
radila, tako je živela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas
to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene
Trojanske bile su tako zadivljujuće da kada ih je, po padu Troje,
prinela mužu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlučna ruka je
ispustila mač. Ovo je žena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta
premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje
grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zašto nisi, da jesi, možda
bi, ma sigurno bi, preživela.
Ovo su grudi žene koju volim.
Stavljam nos izmedju njih i udišem njihov oštar miris, njihovu zrelost.
Stavljam svoj ud medju njih i osećam dodir njihove punoće."
Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.
Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.
Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo "ja".
Možda ćeš još razumeti.
"U životu u zemlji kao što je naša, čiji glavni dokumenti redom govore o emancipaciji, koji su usmereni na garantovanje individualne slobode, u životu u slobodnom sistemu koji je u osnovi ravnodušan prema ponašanju čoveka sve dok je to ponašanje zakonito, beda koja vas zahvati nastaje vašim ličnim izborom. Druga bi stvar bila da živimo u Evropi pod okupacijom nacista ili u Evropi pod vlašću komunista ili u Mao Ce Tungovoj Kini. Tamo mogu da vam napakuju bedu; ne morate da napravite nijedan pogrešan korak pa da poželite da više nikad ne ustanete. Ali ovde, u zemlji slobodnoj od totalitarizma, čovek kao ti mora sam sebi da natovari bedu na vrat."
"Onaj ko je slobodan on može da bude lud, glup, odvratan, ali nije smešan. On poseduje dimenziju kao biće."
"Možda sada kada se primičem smrti potajno čeznem da ne budem slobodan."
"Uznemiren sam ukoliko je svaki dan ne čujem preko telefona, zatim sam uznemiren posle razgovora. Žene koje su u prošlosti zahtevale redovne telefonske razgovore odmah bi ih se otarasio - a sada sam ja od nje tražio to: svakodnevno fiksanje telefonom."
"Uđete u autobus. I odmah vidite tako dražesno stvorenje da se svi plaše da sednu do nje. Sedište do najlepše devojke na svetu - i prazno. I zauzmete ga."
"Naći će je neki mladić i odvešće je. Vidim ga. Poznajem ga. Znam na šta je spreman zato što je on ja u dvadesetpetoj godini, i još bez žene i deteta. Vidim ga kako je posmatra dok prelazi trg - gazi trg u Linkolnovom centru.
...
Otkud znam da će je odvesti neki mladić? Otuda što sam nekada bio mladić koji bi to učinio."
