Velike vatre - Duško Trifunović

art source

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Kao zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase

Emil Sioran "Krik beznadja"

 photo by Mikaella Speranskaya

"Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu."

Ničija - Jelena Lukić

art: Kristy Gordon

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo,
najgore što može da ti se desi?

Facebook Page Jelene Lukić

 

Tin Ujević "Samo je san stvarnost"

 ilustracija: Kperusita "De pierres et d'etoiles"

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra...
Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama,
a pogiba sa laži na usnama.

Kada umrem, htio bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvijezdi, no radije jednoj lijepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lijepe...
i da se skupe esencije proliju u ljubavnu izgaranje nad lomačom tijela.
Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju, svečanu muziku energije
koja pročišćuje. Jer patnja mora da je zaslužila jednu vječitu ljepotu.
I sve ove riječi jednom nasumce bačene u vjetar, da se vrate drugi put, s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,
da se dogodi saznanje proljeća.

Ernesto Sabato "Pre kraja"

kliknite ovde kako biste pročitali odlomak iz Sabatove knjige.

Miroslav Antić

 photo: "Lonely Dock" by Felicia

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

Rade Drainac (iz knjige "Drainac, pesnik i boem" Siniše Paunovića)

"Izostavljam štalu u kojoj sam se rodio, selo Trbunje na zelenoj padini, porodicu, kuma, crkvu, popa; blatnjavi put od kuće do škole; rečicu koju sam prelazio dva puta svakodnevno, golubove, ciganske čerge uz Blatašnicu, rascvetale trešnje, čuvanje stada, kopanje vinograda, spavanje pod zvezdama u avgustovskoj slami, moje bekstvo od kuće u četrnaestoj godini, kuvanje kafe po gostionicama, tegobne dane u fabrici štofa Vlade Ilića, spavanje na pesku uz Dunav, prodavanje "Straže" i "Večernjih novosti", misteriozna ulaženja u kuće, spavanje medju bednima i beskućnicima. Umorna pešačenja od grada do grada, prinudne falsifikate, sudbinu bosih nogu i gole duše, prve erotične nemire, ubijanje očevih konja, napuštanje škole, odlazak u Francusku, spavanje po vagonima i po kejovima, pravljenje amerikanskih burgija za bušenje gvoždja u fabrici Park Sen Mora, gladovanje, potucanje, romantične doživljaje u zemlji i inostranstvu, orgijanja na Orijentu, sentimentalnosti itd. ačenja, pijanke, terevenke, mirkobe, bacile, bolesti - ja sam se rodio kada sam počeo zrelo da mislim. Tada sam imao ravno 21 godinu. Mirisao sam na travu, na razlistalo drveće, na snove, na suviše svežu farbu od štampanih afiša. I kosa mi je sanjala. Kroz pocepane rukavice virilo je belo komadje mojih prstiju. Prstima sam sa sena otkidao zvezde. Zvezde sam vezivao u čarape moje ljubavnice. Čarape sam zatim bacao kroz prozor, a prozor je gledao na put. Put je bio žut i zasut senkama mladog drveća. Na to drveće nikad tice nisu sletale. One su se pokrivale čaršavom neba na jednoj suvoj grani.

Nije čudo što je moj život sav u znaku puta, koji se nikada neće svršiti.
Stanovao sam u baraci u Bosanskoj ulici, broj 40. Nas je bilo jedanaestoro u istoj sobi, mladić koji je zauzimao mesto pokraj prozora bio je mesečar; do vrata lopov; a sa moje desne strane spavala je devojka, preobučena u muško odelo.
Bio sam prazno bled i umoran. Po kafanama su me gledali sažaljivo. Gospodin preko puta, koji me stalno merio, bio je homoseksualac. A žena koja je sedela prema meni, šila je u nekoj bednoj sobici suknje služavkama...
U bolnici sam na zidu, umirući od iznemoglosti, crtao pacove. Da sam umro, leš bi mi studenti iskopali i na njemu bi izučavali anatomiju.
Godinu dana kasnije Tristan Cara mi je pročitao u "Rue descauks" broj 3, svoju pesmu "L'Home Approksimatif". Tog kišovitog pariskog proleća nadjoh Erneburga u hotelu "Du Maine" gde čita Bebelja. Iste godine, poslednji put, pružih ruku Vladimiru Majakovskom u "Kafe de la liberte".
Za sobom sam se najradije osvrtao u Parizu, u jednoj tesnoj hotelskoj sobici, u ulici Svetog Žaka preko puta klinike. Soba mračna, vlažnih zidova i bila je puna fantastičnih litografija. U njoj sam poslednji put mislio na mladost. U njoj sam, verovatno, i svukao košulju romantizma. I dok su patke u dvorištu gakale, na jednoj pozajmljenoj violini ja sam strugao marševe, koje je trebalo odsvirati u bioskopu "Maks Linder". Posao težak, mučan, naročito kad ga obavlja onaj kome nije namenjen. Ali nužda boga ne moli. Ona se hvata za sve. Glad u ljudskom okeanu pronalazi čudne slamke, koje mogu biti čak, i violina - i to pozajmljena.

Danas mi je kosa procvetala. Imam ravno 33 godine. Predamnom je život. I rad... Više ne postojim kao ličnost. Ušao sam u vrtoglavice naroda, u borbu društva, u lepotu novog sveta koji ima da dodje i zbriše sve naše prošlosti, kukavičluke, svu podlost istorije i vekova. Ispred mene i iza mene milioni se guše u bolu i gladi. Obe zemljine hemisfere su uopakim čirevima društvene i ekonomske krize. Ma koliko bio mali krug odjeka moje pisane reči, ona mora da podje u susret brodolomnicima ove najznačajnije istorijske epohe. Ja, koji sam toliko patio i umeo da se izlečim snagom svoje neobuzdane volje i vere u lepšu budućnost, umeću da budem bolničar, a možda i običan ubica jedne neljudske društvene klase..."

(pisano 1932. na ostrvu Prinkipo)