"Moja sumnja glasi: Kako se onaj koji voli, mogao odlučiti na to, da ljude učini toliko krivim, da im njegovo ubistvo padne na dušu? Zar nije on, kao onaj koji voli, na svaki način mogao to sprečiti i radije malo popustiti...
Ali on želi svoju smrt. Kada neki čovek želi da umre, to znači da kuša Boga, jer nijedan čovek ne sme da se drzne na takav sporazum sa Bogom. Pa ako se i oslobadjanje krivice onih koji su ga ubili sastoji u tome što ga oni i pored najbolje volje nisu mogli razumeti, odgovornost će mu samo utoliko postati veća što će oni postati krivi zbog ubistva.
Ljudi često misleći na nekog savremenika kažu kako je nerazborito da se upustio u borbu sa silama koje ga mogu ubiti, ali se dive odavno umrlom koji je imao tu hrabrost i istrajnost da ostane pri svom mišljenju.
Zato se vera odnosi samo na ono čovečansko kada se priča o Hristu. Imati veru, ne znači biti kriv i grešnost svoju shvatiti. Već, shvatiti Hrista, njegov život ljudski shvatiti. "
"On je išao. Naučio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš - učini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da učiniš - zaboravi! Okreni se! Drži se čvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraćeš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, činjenice su drugo. Čovek žali manje zato što ipak vidi i priznaje činjenice. Samo se tako održava."
"Mali narodi trebaju velike pesnike.
Mali glumci rasipaju velike geste.
Mali supruzi potrebuju veće supruge.
Mala kazališta igraju istorijske drame.
Mali ljudi uplaćuju velike automobile.
Male pesme zatvaraju velike glasove.
Mali narodi trebaju samo velike pesnike.
Pobedjeni pevaju junačke pesme,
a pobednici?
Kroz to vreme diskretno ćute..."
"Sa tugom gledamo u isto kiklopsko oko Sunca i Meseca, u koje su gledali i naši preci. Nosimo njihova izmenjena lica."
Ležali smo na jastucima, ona i ja, i istraživali jedno drugome lice pri zamaskiranom svetlu. Kada mi je dodirnula obraz, uzeo sam je za ručni zglob i čvrsto stegao.
„Plašiš se“, upita ona, ili reče, iako joj tamne oči nisu bile upitne.
Nisam odgovorio.
Trenutak kasnije, ona reče: „Ali, poznaješ me...“Ćutao sam još jedan tren.
„Da“, rekoh konačno. „Poznajem te“.
Ona se osmejnu još jednom i ovog puta činilo se da tamo ima manje podrugljivosti a više zadovoljstva. Pustio sam joj ručni zglob, ali umesto da mi pomiluje obraz, zavukla je svoju hladnu ruku ispod posteljine.
Trgao sam se jedva primetno kada su mi njeni prsti dotakli bok i kada ih je ostavila tamo nepomične, neposredno iznad izbočine moga kuka.
Kao kada neko želi da prepadne životinju koja možda žudi, a možda i ne, da dopusti da bude mažena.
"Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnom stranom. Ako ta stranica nije zanimljiva, neće pobuditi želju za čitanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov podstiče. Naslovna strana kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slični mojima, imaju istu privlačnost kao i oprema knjige. Medjutim, većina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što većina čitalaca ne mari za izdavača knjige. Stoga žene s pravom posvećuju toliku brigu licu, odeći i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepoćom potaknuti radoznalost i želju da ih pročitaju. Ali kao što ljudi koji su pročitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove."
"Ljudi sa istim ljubavima nisu stranci čak i ako se nikada nisu upoznali!"
"Svi na ovom svetu - svi smo mi odrazi, svi smo živa ogledala jedni drugih."
