Na mene si gledao popreko
Rekao si - Budi i ti Neko
A to meni nije teško biti
Samo kad bi Neko bio i ti
Ja sam tebe hvalila pred svima
I što nemaš lagala sam: Ima!
Tako lažući stigli smo daleko
Po meni si i ti sada neko
Ne vređaj me ne pravi skandala
Ja za tebe više nisam mala
Među nama računi su čisti
Svađamo se zato što smo isti
I to je prošlo
sada sam sama
mada sam sama
ne plačem više
bilo pa prošlo
sve među nama
sve među nama
ko letnje kiše
Dok sam bila
bila sam
dok si bio
bio si
sve što imam
snila sam
sve što imaš
krio si
samo dok smo
lagali
dotle smo se
slagali
sad pravimo
podelu
jer je sve na
delu
Da li me voliš
ne pitam više
ne pitam više
sada sam druga
Na nebu mome
blista se duga
prošla je tuga
ne plačem više
Sve će se znati što se nije znalo
Dolazi dan uzalud se krilo što se zbilo
između nas
Ne budi zao kad budeš znao
o meni sve
Pusti neka traje to što ne znam šta je
između nas
Tek toliko pitaj
tek toliko što je red
najbolji je odgovor
koji znamo unapred
Tek toliko pitaj
samo ono što već znaš
da se meni učini
kao da zaboravljaš
- Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?
- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje: Alah je velik i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kako se veruje...
- Ne čudi me što čujem ovakvo glagoljanje od vas - reče doktor srdito. Zbilja se ponovo pitam da li ste preprušeni desničar! Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednost i u naše dane. Ne razumem vaše mišljenje!
- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate?
Napredujemo samo simbolima, a ove simbole menjamo ukoliko napredujemo.
Grešio si od prvoga dana
ali tad sam znala da opraštam
a šta imam ja od tvojih mana
osim što ću zbog njih da ispaštam
Grešio si jer si grešne vrste
jer si takav i takvoga soja
Dugo sam ti gledala kroz prste
zato što sam htela biti tvoja
Dodajem ti dodajem
sve što imam ja ti dam
svoje zlatne odaje
ja pred tobom otvaram
Dodajem ti dodajem
ali mora da se zna
Šta li tebi ostaje
kada svoje uzmem ja...
Nisam pisao ništa što
ne bi i ti umela da izmisliš,
samo hrabrije od tebe drhtim
i nije me pred tobom stid,
jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,
izazvan tvojim stidljivim drhtajem,
koji ni u snu ne bi priznala javno.
Osetim krivicu kad naslutim
da suza sklizne niz tvoje lice,
zbog mojih nepromišljenih,
proživljenih reči, pretočenih u stih.
Odakle mi drskost da mislim
da se baš u tebe razumem?
Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,
pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?
Voleo bih da ne voliš što me voliš.
Voliš me lepše no što bih mogao podneti,
kada bih smeo da zamislim da me voliš.
Samo je tebi, dušo, do ljubavi,
meni nije, pregladneo sam.
Žmuri, ne smem srce prevariti
tvojim načitanim očima.
Spušteni kapci biće ti izgovor za san,
koji ne želiš da prespavaš,
u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom
i izmišljenu, beskonačnu budućnost.
Žmuri, ne brini kako mi je,
moji stihovi postanu tvoji onog časa
kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.
Prećuti gde probada,
gde boli, gde golica, sve znam.
Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,
zato i pišem, da imam šta da ti pružim,
da ne misliš da mi je srce škrto,
samo je nesposobno.
Gospode, kako joj zavidim što oseća
ono što nikad neću umeti da napišem
i ne razumem kako me razume,
a nikad me nije videla,
jer sam je molio da žmuri
dok čita moje stihove.
Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena — ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu — tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim.
