Miroslav Mika Antić - Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati. Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Enes Kišević - Izmedju dva krika

Čovjek sam, i ništa ne znam.

Možda bih ti više mogao reći

Da sam svjetlo što se gnijezdi

U očima tvojim

Jer da sam i jelen, i jasen u planini

Zbog tebe bih sišao među ljude

Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo

Koje sve manje nosim kao teret

Dobro je što nisam niknuo

U nekom poljupcu prije,

Ili poslije tvoga daha.

Dobro je što sam se zadesio

U istom svijetu sa tobom.

Ovaj kratki izlet na zemlji

U meni već prerasta

U jedno sveopće viđenje s tobom

Ma gdje bila na svijetu

Dobro je znati da jesi.

Krikom me moja roditeljka

K tebi donijela,

I krikom ću nebo prepoloviti

Kad se budem otkidao od očiju tvojih

Enes Kišević - I ništa te kao ne boli

Dan je kao suncan.

Ti si kao veseo.

Prolazis, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.

Svima je kao dobro.

Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Zivi se kao u miru.

Ptice su kao slobodne.

Buducnost kao na dlanu.

Savjest je kao cista.

I suncu je kao jasno.

O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.

Svatko je prijatelj kao.

Svima je kao stalo do tebe,

i do svijeta.

I dan kao ode.

I ti se kao smijesis!

I nista te kao ne boli. 

Duško Trifunović - Svađa

Na mene si gledao popreko

Rekao si - Budi i ti Neko

A to meni nije teško biti

Samo kad bi Neko bio i ti

Ja sam tebe hvalila pred svima

I što nemaš lagala sam: Ima!

Tako lažući stigli smo daleko

Po meni si i ti sada neko

Ne vređaj me ne pravi skandala

Ja za tebe više nisam mala

Među nama računi su čisti

Svađamo se zato što smo isti

Duško Trifunović - I to je prošlo

I to je prošlo

sada sam sama

mada sam sama

ne plačem više

bilo pa prošlo

sve među nama

sve među nama

ko letnje kiše

Dok sam bila

bila sam

dok si bio

bio si

sve što imam

snila sam

sve što imaš

krio si

samo dok smo

lagali

dotle smo se

slagali

sad pravimo

podelu

jer je sve na

delu

Da li me voliš

ne pitam više

ne pitam više

sada sam druga

Na nebu mome

blista se duga

prošla je tuga

ne plačem više

Duško Trifunović - Prijatelji

Sve će se znati što se nije znalo

Dolazi dan uzalud se krilo što se zbilo

između nas

Ne budi zao kad budeš znao

o meni sve

Pusti neka traje to što ne znam šta je

između nas

Tek toliko pitaj

tek toliko što je red

najbolji je odgovor 

koji znamo unapred

Tek toliko pitaj

samo ono što već znaš

da se meni učini

kao da zaboravljaš

Knut Hamsun - Misterije

 - Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?

- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi trebalo obesiti bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje: Alah je velik i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta se veruje, već kako se veruje...

- Ne čudi me što čujem ovakvo glagoljanje od vas - reče doktor srdito. Zbilja se ponovo pitam da li ste preprušeni desničar! Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednost i u naše dane. Ne razumem vaše mišljenje!

- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje) kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu laž? Šta je istina, da li znate? 

Napredujemo samo simbolima, a ove simbole menjamo ukoliko napredujemo. 

Duško Trifunović - Moje - Tvoje

Grešio si od prvoga dana

ali tad sam znala da opraštam

a šta imam ja od tvojih mana

osim što ću zbog njih da ispaštam

Grešio si jer si grešne vrste

jer si takav i takvoga soja

Dugo sam ti gledala kroz prste

zato što sam htela biti tvoja

Dodajem ti dodajem

sve što imam ja ti dam

svoje zlatne odaje

ja pred tobom otvaram

Dodajem ti dodajem

ali mora da se zna

Šta li tebi ostaje

kada svoje uzmem ja...

Goran Tadić - Žmuri dok čitaš moje stihove

Nisam pisao ništa što

ne bi i ti umela da izmisliš,

samo hrabrije od tebe drhtim

i nije me pred tobom stid,

jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,

izazvan tvojim stidljivim drhtajem,

koji ni u snu ne bi priznala javno.

Osetim krivicu kad naslutim

da suza sklizne niz tvoje lice,

zbog mojih nepromišljenih,

proživljenih reči, pretočenih u stih.

Odakle mi drskost da mislim

da se baš u tebe razumem?

Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,

pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?

Voleo bih da ne voliš što me voliš.

Voliš me lepše no što bih mogao podneti,

kada bih smeo da zamislim da me voliš.

Samo je tebi, dušo, do ljubavi,

meni nije, pregladneo sam.

Žmuri, ne smem srce prevariti

tvojim načitanim očima.

Spušteni kapci biće ti izgovor za san,

koji ne želiš da prespavaš,

u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom

i izmišljenu, beskonačnu budućnost.

Žmuri, ne brini kako mi je,

moji stihovi postanu tvoji onog časa

kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.

Prećuti gde probada,

gde boli, gde golica, sve znam.

Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,

zato i pišem, da imam šta da ti pružim,

da ne misliš da mi je srce škrto,

samo je nesposobno.

Gospode, kako joj zavidim što oseća

ono što nikad neću umeti da napišem

i ne razumem kako me razume,

a nikad me nije videla,

jer sam je molio da žmuri

dok čita moje stihove.

Matija Bećković - Ti si moja, ipak

 

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi

Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje

Ti si moja Sinagoga ograđena žicom

Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada

Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo

Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom

Ti si moja igra koja počinje kamenčićima

Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega

Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio

Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold

Ti si mojih nekoliko godina od one noći

Ti si moja žena — ponoćni voz sa jednim putnikom

Železara u kamenom dobu — tы моя русская земля

Jedina žena koju menjam svakog dana

I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda

Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo

Ti si moja ljubav slavnih ljudi

Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao

Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila

Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato

Ti si moja, ipak

Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje

Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena

Ti si jedna žena koliko i svaka druga

Ti si moja uprkos poznatim istinama

To su bedni podaci kojima raspolažem

To su sva dela moje izvitoperene ljubavi

To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga

Ionako samo nagađam i pretpostavljam

Ti si moja bolest bolešću izlečena

Ti si moje dete ti ništa ne razumeš

I ja doslovno moram reći da te volim.