"O ljubomori: onoga dana kada sam kupila budilnik, moj ručni sat je prestao da radi."
"Ima ambivalentnosti koju ja ne razumem", rekao mi je Gonzalo, "oboje smo previše intuitivni da bismo lagali jedno drugo."
Treba bolje lagati... Prevariti samu intuiciju drugih ljudi."
"Moja potreba za davanjem bila je pravi porok koji ipak nije bio potpuno razoran. Možda mi je takvo negiranje sebe pomoglo da se pronadjem. Koliko god davala drugima, nisam se izgubila. Ali rasipala sam se."
"Organizacija sveta prepuštena je realistima. Pesnik i radnik uvek će biti žrtve moći i interesa. Nijednim svetom nikada neće upravljati mistična ideja jer čim ona počne da funkcioniše, odmah prestaje da bude ideal. Kada je katolička crkva postala organizovana snaga, prestala je da bude mistična! Realizam uvek pobedjuje nad poezijom, kao i nad ljudima. Interes preovladava u svemu. Svetom će uvek upravljati ljudi bez duše i pomoću moći."
22.9.09
Anais Nin "Vatra"
21.9.09
Anais Nin "Vatra"
"Niko nije zadovoljan svojom ljušturom. Ako ja nalikujem na Mesec dok u sebi osećam divljaštvo, senzualnost, snagu koja se odražava na mom fizičkom izgledu, Gonzalo izgleda poput divljaka, a katolik je. Elena i Džun izgledaju poput vikinških žena a sanjaju o tome da meni nalikuju jer se njihova unutrašnja prefinjenost ne odražava u njihovom fizičkom izgledu."
"Henri mi kaže: "Žene nisu volele moje knjige, a ti si mislila da hoće. Tu si se prevarila..." I to je tačno. Žene ne vole da ih neko depoetizira, deromantizuje, privodi njihovoj prirodi, njihovoj seksualnosti. Ja sam verovala da će im se to svideti. Lično sam to cenila, zato što su me previše idealizovali, a osećala sam se ženom i želela da me neko ljubi senzualno, da me depoetizuje, ali naposletku, sve to nanosi bol ženi i ubija je; naposletku sam i sama osetila da mi je to naštetilo i bila sam zahvalna Gonzalu da me je preplavio iluzijom i snom. Kada pomislim na grozničavo Gonzalovo obožavanje, setim se kako sam podrhtavala dok me je gledao u metrou."
20.9.09
Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"
Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.
Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.
Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.
Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.
Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.
Tvoj umorni brat Vincent.
Septembar 7, 1881
17.9.09
Haruki Murakami "Nakon potresa"
„Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.
„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“
„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i niko neće primetiti, i on će se utopiti.“
„I zbilja se utopio?“
Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“
„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“
„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak. „Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru. Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod predosećaja. Razumeš šta mislim?“
Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.
„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“
Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba umreti.“
15.9.09
Haruki Murakami "Nakon potresa"
„Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji poželi. Vatra je slobodna. Zato može izgledati kao sve što ti padne na pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti vatra pokazuje taj duboki, spokojni osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“
"Aha.“
„Ali to se ne dogadja s bilo kojom vatrom. Da se to dogodi, sama vatra mora biti slobodna. To se neće dogoditi s vatrom u plinskoj peći ili s plamenom upaljača. To se neće dogoditi ni s običnim kresom. Da vatra bude slobodna, moraš je zapaliti na pravom mestu. Što nije lako. Niti to može svako.“
14.9.09
Haruki Murakami "Nakon potresa"
Kao i obično, Junko je mislila o priči Jacka Londona ’Kako pripaliti vatru’. To je priča o čoveku koji putuje sam kroz zasneženu unutrašnjost Aljaske i o njegovim pokušajima da potpali vatru. Ako je ne uspe upaliti, smrznuće se i umreti. Sunce je zalazilo. Junko nije mnogo čitala, ali je ovu kratku priču pročitala stotinu puta... Mesto gde se ta priča dogadja uvek joj se jasno prikazivalo pred očima kad god ju je čitala. Osećala je čovekov strah, nadu i očaj, kao da se sama boji, nada i očajava; osećala je kako mu srce udara dok gleda smrti u oči. A najvažnije od svega je što je čovek u biti čeznuo za smrću. To je pouzdano znala. Nije mogla objasniti kako, ali znala je od početka. On je zapravo želeo smrt. Znao je da je to za njega pravi svršetak. A opet, morao se i dalje boriti iz sve snage. Morao se boriti protiv mnogo nadmoćnijeg protivnika da preživi. Junko je najviše potresala ta duboka kontradikcija.
12.9.09
Alber Kami
Pobuna nije nikakav zahtev za svemoćnom slobodom. Naprotiv, ona vodi proces protiv svemoćne slobode. Pobunjenik hoće da se prizna činjenica kako sloboda ima granice gde se nalazi neko ljudsko biće, jer je granica upravo moć pobune tog bića.
10.9.09
Čarls Bukovski "Dnevnik"
"...Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."
“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”
9.9.09
Marko Car "Besmisleno pisanje"
Javna je tajna da postoji Put. Ne jedan, već mnoštvo puteva. Skoro da svaka stvar ima svoj put, svako živo biće svaka čestica materije. Učitelj Kompuni se izrazio ovako: “Sve što može da pati ima svoj put”. Pitanje je samo, šta učiniti kada se putevi susretnu? Na primer, mladi seksualno frustrirani programer Gojak i mlada seksualno frustrirana manekenka Ema. Njima su se putevi sreli. I dalje ništa.
Ljudi su željni radosti, trvrdio je A. Golumbovski. Tvrdio je tako sve do kraja svog životnog puta. Pocetkom 1938. je to bilo, u Barseloni. Kao anarhista, biva uhapšen od strane republikanske policije, rano ujutru izveden u dvorište i tamo streljan. Poslednja želja bila mu je da popije sok od maline, na rastvaranje. Dali su mu čašu, sok, sipali vode i on je malom kašikicom dobro pomešao gusti sirup. Zveckanje kašikice je kažu izuzetno nerviralo prisutne. Posle je A. Golumbovski još jednom ustvrdio kako su ljudi željni radosti, sigurnim korako stao uza zid i tamo bio pokošen.
Godpodin Krleža, kao i Henri Kinaski tvrde da je ljudsko biće stoka. Ljudi zavide jedan drugom, iskopali bi jedni drugima oči. Ipak, vole da budu u gomili. “Prijatno je ali i smrdi”. Tvrdi gosopdin Krleža dok Kinaski jadikuje o tome kako bi rado živeo bez prisustva ljudi, ali oni su neophodni kad boli zub, kad se pokvari bojler i slično.
Najdalje je otišao Zigmund F., on tvrdi da su ljudi bespovratno frustrirani, da svakodnevna radna aktivnost stvara bolest. Da muškarci maštaju o moći a žene imaju ego tripove vezane za oslobadjanje svoje zapretene seksualnosti koju uništavaju same verujući slepo u ideologiju “ženskih časopisa”.
8.9.09
Ranko Marinković "Ruke"
Kako bi želio (pa čak i s ironijom, kao Aristofan staroga Sokrata) ljuljati lijepo svoj smrknuti pogled na bijelom oblaku pod ljetnim nebom u hladovini terase na lakom maestralu! Lagano prozračno nebo, daleko, visoko. Nitko ga još nije noktom ostrugnuo, nitko još nije pljunuo na nebo.
— Pljujem ja na tvoje nebo!
— A što ti vrijedi kad to ne možeš i učiniti?
4.9.09
Ranko Marinković "Ruke"
Ruke. Svemu su krive ruke. To je kod nas i kod majmuna koji jedini medju životinjama imamo ruke!
I gledao je ruke. Ruke pametne i vrijedne, svemoćne i lukave, strašne, zločinačke ruke. Mogu se stisnuti u šaku, raširiti u lepezu i sklopiti u najropskiju molitvu. Njima se može dohvatiti nož i pištolj i protivnički grkljan...
Rukama se može zadaviti!
Ta ga je činjenica zaprepastila. Ovim istim rukama kojima se miluje draga po kosi i pas niz dlaku, kojima se odmahuju pozdravi i šalju poljupci onima koji odlaze ili onima koji ostaju... Ruke rade, grade, stvaraju, onda opet uništavaju i ruše što su stvorile. Lude ruke. Ruke hvataju ruke, uvjeravaju se stiskom o medjusobnom prijateljstvu, bratstvu, solidarnosti i vjernosti do smrti, zatim ruke ustaju protiv ruku, bore se protiv ruku, sakate ruke. Ruke ubijaju ruke. Ruke ubojice. Svemu su krive ruke, to je jasno. A da nema ruku? — nosovi bi nam se izdužili u surle ubilačke, bili bismo mali dvonožni opaki slonovi.
2.9.09
Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"
Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.
Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.
Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.
Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)
Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.
Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.
Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'
Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...
Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.
Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...
Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.
Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.
Sa igrom amo.
Subscribe to:
Posts (Atom)