"Smatram da čovek treba da napusti svoju zemlju ako u njoj ne zna da živi, i da pokuša u nekoj drugoj. Mnogima dobro znan po svom negdašnjem izgledu, on nikome ne uliva poverenje, bez ikakve sigurnosti gubi pouzdanje. U novoj zemlji stiče poverenje, pun je sigurnosti i pošto n ije primoran da se bori protiv predrasuda, neprijateljstva i predubeđenja, može da se pokaže, preduzimljiv je i, uviđajući odobravanje na koje nailazi, postiže uspeh."
"Ne znam šta je tamo gore, možda neka mala kancelarija. Kao kada ti pauk odnese auto u Njujorku... Moraš da odeš do doka 74, a četiri ujutru je i tu je šalter od pleksiglasa. Debeo je tri inča sa rupama od metaka, a iza je starica sa pikslama na očima, koja sedi za pisaćom mašinom. Možeš da vidiš svoj auto, kako robija sa stotinu drugih automobila. Izgleda postidjeno i posramljeno. I shvataš da je tvoja sudbina u njenim rukama. Verovatno je i ovo nešto slično... mislim, pošto umreš... ljudi veruju da će biti jednostavno ali daj... To će biti organizacioni košmar..."
"Dragi, potražićemo neku zemlju u kojoj nema tajni, gde je sve jasno ko sunce. Postoji brdo takvih zemalja, negde između Južne i Centralne Amerike. Tamo ništa nije skriveno, zna se ko pripada kom kartelu, a ko je vođa revolucionarnih bandi. Ti lepo sedneš u restoran i naletiš na neke svoje prijatelje koji ti predstave svog drugara, glavnog igrača u švercu oružja, a on sav nalickan i doteran, s belom uštirkanom košuljom preko pantalona, kelneri mu peze - senjor, hoćete ovo.. senjor, hoćete ono... a komandant žandarmerije mu ukazuje svoje poštovanje. To su zemlje u kojima nema tajni, sve se odvija javno, podmićivanje policije je potpuno legalno, prožimanje vladajućih struktura i kriminalaca predviđeno je ustavom, banke žive od pranja novca, a svako ko ne položi novac sumnjivog porekla - može da nadrlja i ostane bez dozvole za boravak, ubijaju se samo međusobno, a turiste ostavljaju na miru..."
"Ljubavi, ti nisi uzela u obzir da će malo-pomalo i Italija biti nalik na te zemlje iz snova u koje bi htela da se preseliš. Ako smo uspeli prvo da prihvatimo, a onda potpuno zaboravimo sve ono o čemu je pričao BBC, znači da smo na dobrom putu da izgubimo osećaj stida. Zar nisi videla kako su sagovornici u večerašnjoj emisiji hladnokrvno pričali kako su uradili to i to, kao da za to treba još i da im se dodeli odlikovanje? Nema više baroknog kjaroskura, ili ičega iz kontrareformacije, danas se sve odvija en plein air, kao na slikama impresionista, podmićivanje je dozvoljeno, mafijaš sedi u Parlamentu, u vladi utajivači poreza, dok po zatvorima čame samo sitne jajare iz Albanije. Pristojan svet će i dalje glasati za ništarije zato što neće poverovati BBC ili zato što neće gledati emisije nalik na ovu večerašnju, pošto će ih za ekrane prikovati neko đubre, možda će u udarnim terminima biti Vimerkateov telešop, po neko važno ubistvo i sahrane uz državne počasti. Ali mi nećemo biti deo te igre! Ja ću se ponovo okrenuti prevođenju sa nemačkog, a ti se lepo vrati u taj tvoj časopis za frizerske salone i čekaonice stomatoloških ordinacija. Uveče ćemo da pogledamo neki lep film, vikende ćemo provoditi ovde na Orti, a za sve drugo zabole nas štikla. Treba samo sačekati: čim definitivno postanemo Treći svet, život u našoj zemlji postaće izuzetno prijatan, kao da smo ceo dan na Kopakabani, pa onda samba rumba ča ča ča..."
"Savest ume da zasmeta kao muva.. kao pas koji neprekidno laje."
"Ljubav koju ja gajim prema njoj zna da dobrobit onoga koji se voli znači više od dobrobiti onog koji voli, jer ljubav je nesebičnost. Ona to ne zna."
"Hanzada te je mnogo volela, nemoj to zaboraviti. Ljubila ti je ruke i stopala i govorila da je podsećaju na noge i stopala tvoga oca. Zato, kakva god bila priča o njenom postupanju s Karakez, upamti da loša sestra - može biti divna pratetka."
