18.12.09

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"




Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.


---

* "Govor Visokog" - jedna od najpoznatijih pesama Starije ede. Starija eda je skup norenskih epskih pesama zapisanih u srednjem veku i jedini je pisani izvor norenske mitologije. "Govor Visokog" obuhvata više samostalnih pesama od kojih je najpoznatije moralističke kazivanje boga Odina (Visokog) na koje se Hamsun ovde poziva.
** Tesaka (ili Antaisaka) - pleme na jugoistoku Magadaskara

11.12.09

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"


photo by P0RG "Dreamer"
Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

9.12.09

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"


 photo by Bexcelica "Nose"
Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.

3.12.09

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"


Čovek se ne bi smeo prejedati kada je melanholičan. To uzrokuje romantični zanos, jezovit polet, lirsko očajavanje. Onaj koji samo što nije zapao u elegiju trebalo bi da posti da bi očuvao duh strogim i treznim. Koliko li je Goethe morao da pokrka kupusa i kobasica pre nego što je napisao Jade mladog Werthera? Predsokratski filozofi, koji su živeli od dve smokve i tri masline, podarili su nam tako jednostavnu i lepu misao, lišenu sentimentalnosti. Rousseau, koji je napisao sladunjavu Novu Heloisu tvrdio je da jede "vrlo lagano: izvrsne mlečne proizvode, nemačke poslastice..."

17.11.09

Hvala Narodnoj biblioteci! :)

Narodna biblioteka Srbije je na svom sajtu dala sledeće obaveštenje:

Besplatan pristup servisu elektronskih knjiga

750.000+ e-knjiga i 23.000+ audio knjiga u slobodnom pristupu od 1.11. do 31.12. 2009.

Udruženje "Svetska javna biblioteka" (The World Public Library Association) sadrži preko 750.000 elektronskih knjiga u PDF formatu na preko 100 jezika kao i preko 23.000 zvučnih elektronskih knjiga.

U besplatnom pristupu je oko 200 popularnih naslova, dok se pristup ostalim naslovima plaća. Narodna biblioteka Srbije je aktivnostima svoje međunarodne saradnje ostvarila pravo na besplatan pristup svim sadržajima ovog servisa u periodu od 1. novembra do 31. decembra 2009. godine.

Korisničko ime i lozinka za besplatni pristup glase: NBS i NBS2009 i mogu se uneti na početku korišćenja servisa pod opcijom MEMBERS ili po potrebi pre preuzimanja e-knjige.

Pregledanje svih zbirki moguće je na adresi:
http://worldlibrary.net/Collections.htm,
a pretraživanje elektronskih knjiga na:
http://66.175.80.129/worldlibrary/form/wplqualifiedSearch.jsp.

Dragi prijatelji, uživajte u ovom poklonu! :)

12.11.09

Ketrin En Porter

Čim sam naučila da stavljam slova na hartiju, onda kada sam imala otprilike tri godine, počela sam da pišem priče, i to je bila osnovna, despotska preokupacija, netaknuta linija mog života koja upravlja mojim postupcima, odredjuje moje poglede i duboko utiče na moj karakter i ličnost, na moja društvena uverenja i ekonomski status, i na vrstu prijateljstva koje sklapam.

6.11.09

Sanja Domazet "Božanstveni bezbožnici"



photo: Sidoneon

Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

1.11.09

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

- "Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvog oca gore..."
- "Gde gore?" rekao sam.
- "Na onom svetu."
To sam čekao.
"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum."
- "Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."
- "Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se. "Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."

27.10.09

BibliOddyssey - Van Gogova ilustrovana pisma bratu

Nedavno sam otkrila pravu riznicu dokumentarnih slika, tekstova koje datiraju bukvalno od nekoliko vekova unazad do današnjih dana. 'Listajući' strane ovog bloga, osetila sam se na momente kao Vernov profesor Lidenbruk u momentu kada nailazi na zapise alhemičara iz drevnih vremena Arnija Seknusema. BibliOddyssey je blog - arhiva raritetnih fotografija, pisama, autentičnih umetničkih dela, mesto za sve ljubitelje antikvarnog, papira i pera, crno belih fotografija, crteža, papirusa... no, videćete i sami. Medjutim, pre nego vam ostavim link, još nešto...



Prošle nedelje na ovom sjajnom blogu osvanuo je nov post sa (za mene) nikada vidjenim do tada originalnim Van Gogovim pismima bratu i crtežima kojima je ilustrovao svako pismo. Ispod slika imate prevod sadržaja pisama na engleski. Dirljivo, poetično, genijalno. Nadam se da će vam se svideti: http://bibliodyssey.blogspot.com/2009/10/handshakes-in-thought.html

21.10.09

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"



ilustracija: Joanne Renaud
Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i hteo bi da se zove Džon. Prezime mu je Bandini, ali bi on hteo da bude Džons. Majka i otac su Italijani, ali bi on hteo da bude Amerikanac. Otac mu je zidar, ali bi on hteo da bude bacač u bezbolu za Čikago Kubs. Oni žive u Roklinu, Kolorado, deset hiljada stanovnika, ali bi on hteo da žive u Denveru - pedesetak kilometara odatle. Ima pege po licu, ali bi hteo da ih nema. Ide u katoličku školu, ali bi on hteo u državnu školu. Ima devojku po imenu Roza, ali ga ona mrzi. On je dečak za oltarom, ministrant u crkvi, ali je pravi djavo i mrzi ministrante. On je Arturo i voli oca, ali živi u strahu od dana kada će da odraste i bude u stanju da pobedi oca. On obožava oca, ali majku smatra jadnicom i budalom.
Zašto njegova majka nije kao druge majke? Svakog dana to ponovo uvidja. Majka Džeka Holija ga uzbudjuje - način na koji mu pruža keks činio je da srce počne da mu prede. Majka Džima Tolanda ima svetle noge. Majka Karla Mole nikad ne nosi ništa ispod cicane haljine; kada mete po kuhinji, on stoji na tremu i posmatra je u ekstazi, vrelim očima guta pokrete njenih kukova. Sada mu je četrnaest, i saznanje da ga njegova majka ne uzbudjuje učinilo je da počne potajno da je mrzi. Uvek je krišom posmatrao majku. Voli je, ali je mrzi.
Zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju da joj zapoveda? Zašto ga se plaši? Dok leže u krevetu, i on se budan preznojava od mržnje, zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju to da joj radi? Kada iz kupatila udje u dečiju sobu, zašto se osmehuje u tami? Nije mogao da vidi njen osmeh, ali je znao da joj je na licu, to zadovoljstvo noći i zaljubljenost u tamu, ta skrivena svetla koja greju njeno lice. Tada ih oboje mrzi, mada je mržnja prema njoj ipak veća.
Doručak je na stolu. Čuo je oca kako traži kafu. Zašto njegov otac mora stalno da viče? Zar ne može da govori tišim glasom? Svi u okolini znaju šta se dešava u njihovoj kući, jer otac stalno viče. Morejevi, u kući pored, nikad se ne čuje ni glasak odande, nikad! Tih američki narod. Ali njegovom ocu nije dovoljno što je Italijan, on mora da bude bučni Italijan.
"Arturo", pozvala ga je majka, "doručak je na stolu."
Kao da on ne zna da je doručak na stolu! Kao da već svi u Koloradu ne znaju da porodica Bandini baš sad doručkuje!

20.10.09

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"


 ilustration: Ryuyujin "Old Man"
Kuća nije otplaćena. Ona je njegov neprijatelj, ta kuća. Ima glas i stalno mu se obraća, kao neka papiga, večito ponavlja isto. Kad god trem zaškripi pod njegovim stopalima kuća drsko govori: Ti me ne poseduješ, Svevo Bandini, i nikada ti neću pripadati! Kad god dodirne kvaku na ulaznim vratima, uvek ista priča. Već petnaest godina ta ga kuća dočekuje i dovodi do očajanja svojom idiotskom nezavisnošću. Bilo je trenutaka kada je hteo da postavi dinamit pod nju i raznese je u paramparčad. Nekada je to bio izazov, ta kuća tako nalik ženi, izazivala ga je da je poseduje. Ali, za trinaest godina, on se umorio i oslabio, a kuća je postajala sve arogantnija. Svevo Bandini je digao ruke od nje.
Bankar, koji je vlasnik kuće, jedan je od njegovih najgorih neprijatelja. Pri samoj viziji bankarevog lica srce bi počelo pomamno da mu bije, u nezasitoj želji da pojede samo sebe. Helmer, bankar. Šljam ovog sveta. Koliko je puta bio primoran da stane pred Helmera i kaže mu kako nema dovoljno novca ni porodicu da prehrani. Toliko je puta to morao da učini, a Helmerove mekane ruke bi ga uvek nanovo obeshrabrile. Nije bio u stanju da razgovara sa ovakvom vrstom ljudi. Mrzeo je Helmera. Voleo bi da slomi Helmeru vrat, da iščupa Helmerovo srce i onda ga pošteno izgazi. Kuća nije bila njegova, i dovoljno je da dodirne kvaku na vratima da bi se setio kako mu ne pripada.

19.10.09

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"



painting: Billy Childish

Ima stvari koje čovek ne može da kaže svojoj ženi. Da li bi Marija razumela tu navalu poniženja koje je osetio prolazeći kroz lepe sobe, stid kada je posrnuo jer su se njegove iznošene cipele, mokre od snega, okliznule na blistavo uglačanom žutom podu? Zar bi mogao da kaže Mariji da se ta privlačna žena sažalila nad njim? Istina: mada je bio okrenut ledjima, osetio je da se udovica na trenutak postidela zbog njega, zbog njegove neobične trapavosti.
"Baš klizavo", nasmejala se Udovica. "I ja stalno padam!"
Ali to je trebalo samo da mu pomogne da sakrije svoj stid. Ništa nije bilo ozbiljno s kaminom, samo par klimavih cigli u ložištu, sat posla. Rekao joj je da će popravka koštati petnaest dolara, sve sa materijalom. Nije se bunila. A onda mu je sinulo, kao zakasnela mučna pomisao, da su njegove cipele razlog njene darežljivosti. Videla je njegove izandjale djonove kad je kleknuo da pregleda kamin. Način na koji ga je gledala, od glave do pete, taj sažaljivi osmeh, nosio je u sebi razumevanje od koga je sav pretrnuo. Nije to mogao da kaže Mariji.

Marija bi ga ismejala da zna o čemu je Udovica pričala... On je znači Italijan? Sjajno. Baš je prošle godine putovala u Italiju. Prekrasno. On je sigurno jako ponosan na svoje poreklo. Zna li on da je Italija kolevka Zapadne civilizacije? Da li je ikada video Kampo Santo, katedralu Sv. Petra,
Mikelandjelove slike, plavi Mediteran? Italijansku rivijeru?
Ne, ništa od toga nije video. Jednostavnim rečima objasnio joj je da je iz Abrucija, da nikada nije išao tako daleko na sever, da nikada nije bio u Rimu. Radio je vrlo naporno u mladosti. Nije bilo vremena nizašta drugo.
"Abruci!" Udovica je sve znala. Onda je sigurno čitao dela D'Anuncija - i on je iz Abrucija.
Ne, nije čitao D'Anuncija. Čuo je za njega, ali ga nikada nije čitao. Potišteno je shvatio da nema ništa da kaže na tu temu.

Udovica ga je posmatrala čitav minut. Zbunjen, okrenuo je glavu, pogledom je pratio teške
grede duž plafona, zavese od čipke, razne ukrase s pažljivim nemarom rasporedjene svuda po sobi. Ostao je s Rokjom tu noć. S Rokom, Marija, ne sa Udovicom. Sledećeg dana, kada je na stovarištu uzeo cigle za kamin, vratio se do Udovičine kuće da ga popravi. Raširio je platno preko tepiha, zamešao malter u kanti, iščupao klimavu ciglu iz ložišta. Tada se pojavila Udovica, tiho je ušla iz jedne od soba prožetih slatkim mirisom. Opet knedla u njegovom grlu. Opet je mogao
samo da se smeška. Kako napreduje posao? Pažljivo je radio: ni trunka maltera nije umazala cigle koje je postavio. Čak je i prostrto platno ostalo čisto, stare cigle bile su uredno složene sa strane. Obradovalo ga što je to zapazila. Nikakva strast nije ga obuzela kada se sagla da pogleda nove cigle u kaminu, njena glatka zategnuta zadnjica, tako zaobljena kad se nakrivila na bok. Ne Marija, čak ni njene visoke štikle, njena tanka bluza, miris parfema u njenoj tamnoj kosi, ništa od toga nije ga navelo na grešnu misao neverstva.
Kao i pre, samo ju je posmatrao s radpznalošću i čudjenjem: tu ženu sa sto, možda i dvesta hiljada u banci.

18.10.09

Pesme, inspirisane literaturom

Nedeljno jutro me je inspirisalo da uradim malo internet-istraživanje na temu "Koji su veliki pisca i dela uticali na muzičare". I kako to već obično biva, put me dovede do ovog sjajnog videa Debore Pardes... uživajte.


17.10.09

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

Čitao sam na stotine knjiga. Tu je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski imenik Los Andjelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa nisam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom marširaju stranicama uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. A tek Šopenhauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Identično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Dani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospodjica Hopkins bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim belim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knjiga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb. Ništa od onoga što je činila nije mi promaklo. Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.

Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabačenih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči - bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najednom je pogledala ka meni i lice joj je pobledelo, šokirano, kao da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vlaži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvrnula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je pogledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao, ali morao sam da je nadjem da bi moje oči prošle istim putem kojim su prošle i njene.

Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje na pod. S belim nogama tihim kao duhovi, prešla je do prozora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knjiga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci gospodjhice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih prstiju.
Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad duhne u prste dok čita. To! Tada su otisci sigurno na njoj. Moram je imati. Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gledajući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih npredivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto iznad donje ivice knjige, dok se parfem možda uvlači u stranice i čini ih mirisnim za mene.

Sve dok najzad nije završila sa čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila medju biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život. Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biografija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katarina Argonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sasvim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje. Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza ostalih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

16.10.09

Jovan Dučić "Jutra sa Leutara"

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

10.10.09

Grej Markes "Tajna istorija kulture 20. veka"

"Moderni kapitalizam kao vid postojanja je početkom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka
prevazišao proizvodnju nužnih i luksuznih artikala. Pošto je zadovoljio potrebe tela, sistem se kao spektakl okrenuo željama duše. On se usresredio na individualne muškarce i žene, zgrabio njihove subjektivne emocije i doživljaje, promenio nekad prolazne, nestvarne fenomene u objektivnu robu
koja se mogla reprodukovati, plasirao je na tržište, odredio joj cene o onda je prodavao onima koji su nekada, izvlačili emocije i doživljaje iz sebe samih - ljudima koji su kao zarobljenici spektakla, sada glavne stvari mogle pronaći samo na tržištu."

8.10.09

Ameli Notomb "Higijena ubice"


ilustration: Gobeldyook "Edward never gets it rioght"

- Prodali ste milione primeraka knjiga, čak i u Kini, a ipak niste o tome uopšte razmišljali?
- Fabrike oružja prodaju svaki dan hiljade raketa po čitavom svetu pa ipak o tome ne razmišljaju.
- To nema nikakve veze.
- Mislite? A ipak, paralelizam je sasvim očigledan. Na primer, to nagomilavanje: govori se o "trci u naoružavanju", moglo bi se isto tako reći "trka u književnostima". To je argument sile kao i svaki drugi: svaki narod istura svoga pisca ili svoje pisce, kao topove. Pre ili kasnije, i mene će isturati i do bleštavila glačati moju Nobelovu nagradu.
- Ako to tako shvatate, slažem se sa vama. Ali hvala bogu, književnost je manje škodljiva.
- Moja nije. Moja je škodljivija od rata.
- Da li vi to laskate sami sebi?
- Trebalo bi da to radim, pošto sam jedini čitalac koji je u stanju da me razume. Da, moje knjige su škodljivije od rata, jer izazivaju kod čoveka želju da crkne, a rat izaziva želju da se živi. Pošto mene pročitaju, ljudi bi9 trebalo da se sami ubijaju.
- Kako objašnjavate što oni to ipak ne čine?
- E, to objašnjavam veoma lako: zato što me niko ne čita. U suštini, možda je upravo u tome objašnjenje mojega izuzetnog uspeha...
- To je zaista izuzetno rasudjivanje...
- Ali nepobitno! Eto, uzmimo Homera... on nikada nije bio toliko slavan. Pa ipak, poznajete li mnoge prave čitaoce prave Ilijade i prave Odiseje? Šaka ćelavih filologa, i to je sve! Jer, valjda ipak nećete nazvati čitaocima one dremljive gimnaziste koji još mucaju o Homeru za školskim klupama dok misle samo na reviju Depeche Mode ili na sidu? I upravo iz tog izvanrednog razloga Homer i jeste osnovica za uporedjivanje.
- Ako pretpostavimo da je tako, nalazite li da je to izvrstan razlog? Nije li to pre za žaljenje?
- Mislim da je izvrstan. Nije li ohrabrujuće za pravog, čistog, velikog, genijalnog pisca kao što sam ja, da sazna kako ga niko ne čita? Da niko ne prlja svojim prostačkim pogledom lepote koje sam stvorio u skrovištu svojih najdubljih predela i svoje samoće?
- A zar ta Nobelova nagrada u suštini ne osporava vašu teoriju? Zar ona ne podrazumeva da vas je čitao bar Nobelov žiri?
- To uopšte nije sigurno. Ali u slučaju da su me članovi žirija i čitali, verujte da to ništa ne menja. Mnogi ljudi su se toliko usavršavali da čitaju ne čitajući. Kao što ljudi žabe rone a ne progutaju ni kap vode. To su čitaoci-žabe. Oni čine većinu medju čitaocima, a ja sam ipak suviše kasno otkrio da oni postoje. Toliko sam bezazlen... Mislio sam, da svako čita kao i ja: a ja čitam kao što jedem - čitanje postaje sastavni deo mene i menja me. Čovek nije isti ako je jeo švargle ili kavijar. Najzad, kada kažem 'čovek', trebalo bi da kažem 'ja i još neki', pošto veliki broj ljudi ispliva iz Prusta ili Simenona u potpuno istom stanju, ne izgubivši ni mrvicu od onoga što su bili i ne dobivši ni mrvicu dodatnog. Oni su čitali - i to je sve. U najboljem slučaju reći će da "znaju o čemu je reč". Koliko puta sam zapitao pametne ljude: "Da li vas je ova knjiga promenila?", a oni su me gledali okruglim očima kao da kažu: "Zašto da me promeni?"

7.10.09

Ameli Notomb "Higijena ubice"

Ja poznajem u trenutku ljude koji su me čitali: to se njima čita na licu. A vi niste izgledali ni slomljeni, ni veseli, ni debeli, ni mršavi, ni ushićeni: izgledali ste zdravi. Znači da me niste čitali ništa više nego vaš jučerašnji kolega novinar. To je uostalom razlog što, svemu uprkos, imam još malo naklonosti prema vama. Imam je još više zato što ste napustili čitanje još pre desete strane: to govori o snazi karaktera, sposobnosti koju ja nikada nisam imao. Osim toga, vaš pokušaj da priznate to sve, mada suvišan, služi vam na čast. U stvari, ja bih vas omrznuo da ste, pročitavši me zaista, bili onakvi kako vas ja vidim.

4.10.09

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."



Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.
Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".
Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."
Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."
Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."
Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".
Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."
Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."
"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."
Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."
Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".
Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"
Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."
Odlična preporuka. Za svaki grad i svako vreme.

22.9.09

Anais Nin "Vatra"

"O ljubomori: onoga dana kada sam kupila budilnik, moj ručni sat je prestao da radi."

"Ima ambivalentnosti koju ja ne razumem", rekao mi je Gonzalo, "oboje smo previše intuitivni da bismo lagali jedno drugo."
Treba bolje lagati... Prevariti samu intuiciju drugih ljudi."

"Moja potreba za davanjem bila je pravi porok koji ipak nije bio potpuno razoran. Možda mi je takvo negiranje sebe pomoglo da se pronadjem. Koliko god davala drugima, nisam se izgubila. Ali rasipala sam se."

"Organizacija sveta prepuštena je realistima. Pesnik i radnik uvek će biti žrtve moći i interesa. Nijednim svetom nikada neće upravljati mistična ideja jer čim ona počne da funkcioniše, odmah prestaje da bude ideal. Kada je katolička crkva postala organizovana snaga, prestala je da bude mistična! Realizam uvek pobedjuje nad poezijom, kao i nad ljudima. Interes preovladava u svemu. Svetom će uvek upravljati ljudi bez duše i pomoću moći."

21.9.09

Anais Nin "Vatra"




"Niko nije zadovoljan svojom ljušturom. Ako ja nalikujem na Mesec dok u sebi osećam divljaštvo, senzualnost, snagu koja se odražava na mom fizičkom izgledu, Gonzalo izgleda poput divljaka, a katolik je. Elena i Džun izgledaju poput vikinških žena a sanjaju o tome da meni nalikuju jer se njihova unutrašnja prefinjenost ne odražava u njihovom fizičkom izgledu."

"Henri mi kaže: "Žene nisu volele moje knjige, a ti si mislila da hoće. Tu si se prevarila..." I to je tačno. Žene ne vole da ih neko depoetizira, deromantizuje, privodi njihovoj prirodi, njihovoj seksualnosti. Ja sam verovala da će im se to svideti. Lično sam to cenila, zato što su me previše idealizovali, a osećala sam se ženom i želela da me neko ljubi senzualno, da me depoetizuje, ali naposletku, sve to nanosi bol ženi i ubija je; naposletku sam i sama osetila da mi je to naštetilo i bila sam zahvalna Gonzalu da me je preplavio iluzijom i snom. Kada pomislim na grozničavo Gonzalovo obožavanje, setim se kako sam podrhtavala dok me je gledao u metrou."

20.9.09

Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

17.9.09

Haruki Murakami "Nakon potresa"

„Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.
„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“
„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i niko neće primetiti, i on će se utopiti.“
„I zbilja se utopio?“
Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“
„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“
„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak. „Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru. Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod predosećaja. Razumeš šta mislim?“
Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.
„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“
Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba umreti.“

15.9.09

Haruki Murakami "Nakon potresa"



illustration by: R.W.Shilling "Dawn"
„Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji poželi. Vatra je slobodna. Zato može izgledati kao sve što ti padne na pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti vatra pokazuje taj duboki, spokojni osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“
"Aha.“
„Ali to se ne dogadja s bilo kojom vatrom. Da se to dogodi, sama vatra mora biti slobodna. To se neće dogoditi s vatrom u plinskoj peći ili s plamenom upaljača. To se neće dogoditi ni s običnim kresom. Da vatra bude slobodna, moraš je zapaliti na pravom mestu. Što nije lako. Niti to može svako.“

14.9.09

Haruki Murakami "Nakon potresa"

Kao i obično, Junko je mislila o priči Jacka Londona ’Kako pripaliti vatru’. To je priča o čoveku koji putuje sam kroz zasneženu unutrašnjost Aljaske i o njegovim pokušajima da potpali vatru. Ako je ne uspe upaliti, smrznuće se i umreti. Sunce je zalazilo. Junko nije mnogo čitala, ali je ovu kratku priču pročitala stotinu puta... Mesto gde se ta priča dogadja uvek joj se jasno prikazivalo pred očima kad god ju je čitala. Osećala je čovekov strah, nadu i očaj, kao da se sama boji, nada i očajava; osećala je kako mu srce udara dok gleda smrti u oči. A najvažnije od svega je što je čovek u biti čeznuo za smrću. To je pouzdano znala. Nije mogla objasniti kako, ali znala je od početka. On je zapravo želeo smrt. Znao je da je to za njega pravi svršetak. A opet, morao se i dalje boriti iz sve snage. Morao se boriti protiv mnogo nadmoćnijeg protivnika da preživi. Junko je najviše potresala ta duboka kontradikcija.

12.9.09

Alber Kami

Pobuna nije nikakav zahtev za svemoćnom slobodom. Naprotiv, ona vodi proces protiv svemoćne slobode. Pobunjenik hoće da se prizna činjenica kako sloboda ima granice gde se nalazi neko ljudsko biće, jer je granica upravo moć pobune tog bića.

10.9.09

Čarls Bukovski "Dnevnik"

"...Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

9.9.09

Marko Car "Besmisleno pisanje"

Javna je tajna da postoji Put. Ne jedan, već mnoštvo puteva. Skoro da svaka stvar ima svoj put, svako živo biće svaka čestica materije. Učitelj Kompuni se izrazio ovako: “Sve što može da pati ima svoj put”. Pitanje je samo, šta učiniti kada se putevi susretnu? Na primer, mladi seksualno frustrirani programer Gojak i mlada seksualno frustrirana manekenka Ema. Njima su se putevi sreli. I dalje ništa.

Ljudi su željni radosti, trvrdio je A. Golumbovski. Tvrdio je tako sve do kraja svog životnog puta. Pocetkom 1938. je to bilo, u Barseloni. Kao anarhista, biva uhapšen od strane republikanske policije, rano ujutru izveden u dvorište i tamo streljan. Poslednja želja bila mu je da popije sok od maline, na rastvaranje. Dali su mu čašu, sok, sipali vode i on je malom kašikicom dobro pomešao gusti sirup. Zveckanje kašikice je kažu izuzetno nerviralo prisutne. Posle je A. Golumbovski još jednom ustvrdio kako su ljudi željni radosti, sigurnim korako stao uza zid i tamo bio pokošen.

Godpodin Krleža, kao i Henri Kinaski tvrde da je ljudsko biće stoka. Ljudi zavide jedan drugom, iskopali bi jedni drugima oči. Ipak, vole da budu u gomili. “Prijatno je ali i smrdi”. Tvrdi gosopdin Krleža dok Kinaski jadikuje o tome kako bi rado živeo bez prisustva ljudi, ali oni su neophodni kad boli zub, kad se pokvari bojler i slično.

Najdalje je otišao Zigmund F., on tvrdi da su ljudi bespovratno frustrirani, da svakodnevna radna aktivnost stvara bolest. Da muškarci maštaju o moći a žene imaju ego tripove vezane za oslobadjanje svoje zapretene seksualnosti koju uništavaju same verujući slepo u ideologiju “ženskih časopisa”.

8.9.09

Ranko Marinković "Ruke"


 photo: Nuttygopher "Hands"
Kako bi želio (pa čak i s ironijom, kao Aristofan staroga Sokrata) ljuljati lijepo svoj smrknuti pogled na bijelom oblaku pod ljetnim nebom u hladovini terase na lakom maestralu! Lagano prozračno nebo, daleko, visoko. Nitko ga još nije noktom ostrugnuo, nitko još nije pljunuo na nebo.
— Pljujem ja na tvoje nebo!
— A što ti vrijedi kad to ne možeš i učiniti?

4.9.09

Ranko Marinković "Ruke"

Ruke. Svemu su krive ruke. To je kod nas i kod majmuna koji jedini medju životinjama imamo ruke!
I gledao je ruke. Ruke pametne i vrijedne, svemoćne i lukave, strašne, zločinačke ruke. Mogu se stisnuti u šaku, raširiti u lepezu i sklopiti u najropskiju molitvu. Njima se može dohvatiti nož i pištolj i protivnički grkljan...
Rukama se može zadaviti!
Ta ga je činjenica zaprepastila. Ovim istim rukama kojima se miluje draga po kosi i pas niz dlaku, kojima se odmahuju pozdravi i šalju poljupci onima koji odlaze ili onima koji ostaju... Ruke rade, grade, stvaraju, onda opet uništavaju i ruše što su stvorile. Lude ruke. Ruke hvataju ruke, uvjeravaju se stiskom o medjusobnom prijateljstvu, bratstvu, solidarnosti i vjernosti do smrti, zatim ruke ustaju protiv ruku, bore se protiv ruku, sakate ruke. Ruke ubijaju ruke. Ruke ubojice. Svemu su krive ruke, to je jasno. A da nema ruku? — nosovi bi nam se izdužili u surle ubilačke, bili bismo mali dvonožni opaki slonovi.

2.9.09

Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"

art credits: Mecuro BCotto


Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

31.8.09

Štefan Cvajg "Fantastična noć"

"Tudje uzbudjenje je najprijatniji prizor za ravnodusne, jer kao i svaki neosetljiv covek, nalazio sam istinsko eroticno uzivanje u tome da u drugima budim toplinu i nemir umesto da se sam zagrejem"

"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo stosta: pogled lakomog coveka pred nekim izlogom moze me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduseviti. Jednom reci, sve me zanima, a najcudnije je to sto sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga sto se naziva "konverzacija"."

28.8.09

Štefan Cvajg "Fantastična noć"



"I baš zbog toga što sam navikao da sve što od sudbine tražim i dobijem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom životu. Ono što se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s čežnjom budilo nisu u stvari bile želje, već samo želja za željama, težnja da što jače, neobuzdanije, sa više ambicije i nezasićenosti žudim, da živim potpunije, a možda i da patim."

24.8.09

Miroslav Krleža "Povratak Filipa Latinovića"

"Ruke. Kako samo izgledaju te mase ljudskih ruku što se miču po gradskim ulicama? Te ljudske ruke kolju, puštaju krv drugim životinjama, stvaraju strojeve, bodu iglama, drže usijane pegle, svjetiljke, zastave, britve, instrumente, ljudi ih pronose ulicama i ne znaju što bi s njima? Skidaju suknene šešire, mašu palicama, nose u rukama predmete, cigarete, knjige, jedna ruka drži drugu ruku u magnetizmu tjelesnog dodira, tople su ruke ljudske, znoje se, krastave su, ranjene, okupane, nafarbane, njišu se u mrtvim njihajima, prate kretnju ljudskog gibanja kao mesnati uresi u jednoličnim amplitudama, i tako se miču ljudske ruke po ulicama zajedno s ljudima, po tom dugotrajnom i jalovom ljudskom putu, koji teče i koji navire izmedju zidova gradskih kao voda.
A ljudi vuku sobom svoje ruke, svoje dugove, svoje gnjile zube i brige, i žene, i djecu, i umorne noge, i nezdravo, žalosno tijelo, i tako se miču u bokovima i u zglobovima, otvaraju usta, govore, viču, a gdjegdje javlja se na usnama ljudski smijeh."

23.8.09

Miroslav Antić "Mit o ptici"


 photo: Ayalwa "Living in Dreams"
Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

21.8.09

Ernesto Sabato "Otpor"

"Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu".

19.8.09

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

"Slušam radio. Pišem. Živci su mi na tankoj niti. Groznica. Očaj života. Apsolut. Ali velika patnja koju sam juče osetila zbog ljubomore prema gdji Ferrant - koja ima prekrasnu glavu i raskošne grudi, vulgaran tip lepote po Henrijevom ukusu - navela me je na ispisivanje potpuno histeričnih stranica.
Sada znam da je to moja bolest, najveći razlog moje patnje. Prošle noći u taksiju, vozeći se prema Ferrantovima, već sam se uznemirila zbog Henrijevog opisa 'žene sa vrlo zanimljivim licem'. Pevala sam, silila se da budem jaka, odlučna da zavedem Ferranta. Tokom večeri osetila sam da se Henri neće zaljubiti u gdju Ferrant. Možda samo bude seksa. Osetila sam se smirenijom sećajući se koliko sam se puta prevarila u svojoj ljubomori prema Henriju, pogrešno zamišljajući stvari, koliko sam samo uzaludno patila, koliko sam pokušavala ismejati Henrijevu ljubomoru, njegov strah da će me izgubiti, koji je čak veći od moga. Izgubim li ga - nestaće i patnje. Izgubi li on mene, izgubiće život i sreću. Rak ljubomore. Verovala sam da ću biti sretnija bez Henrija.
Nemoguće.
...

Patnja je trajala celu noć i celi dan. Noć prave agonije zamišljajući da su se moji strahovi ostvarili. Dan je postao strašan kad mi je Fred preneo da je Henri rekao kako gdja Ferrant nalikuje na Džun. Racionalni deo mene je govorio: "Dobro je ako se dogodi nešto što će nas razdvojiti. Sama i tako nisam spremna da prekinem. Nisam srećna sa Henrijem. Onoga dana kada se budemo rastali, moj će život biti spašen. Život će ponovo početi."
Ponovo me patnja sili da pišem."

17.8.09

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

(snimak gde možete čuti Anais Nin kako govori o razgovorima sa Henrijem Milerom i Lorensom Darelom, i pogledati seriju fotografija)

"Jedne večeri Henri je otišao u svoje lakrdijašenje.
Vratila sam se u ponoć, preumorna da spavam. Pozvonila sam mu na vrata - nije bilo odgovora. Pokušala sam da zaspim. Nagrnule su slike. Henri i njegova pijana bratija. Henri i njegove kurve. Cele noći. Groznica me trese. Očaj. Kleknula sam da se pomolim. Golemi, dubok osećaj usamljenosti. Rugam se samoj sebi jer radim dok se Henri zabavlja. Preumorna sam da bih se igrala - kao što sam to bila i dok sam kao devojčica gledala braću kako se igraju u vrtu. Ja sam morala da ostanem uvek kod kuće zbog obaveza. A nakon obaveza više nisam imala snage za igru i smeh. Tako je i danas. Po celi dan ljudi dolaze, ljudi koji me koriste, ponašaju se spram mene kao da sam simbol, kao proročica, ljudi koji traže snagu i mudrost. A ja sam slaba jer sam jaka jedino udvoje, u blizanačkom odnosu, a nemam utisak da je Henri deo mene.
Molila sam se. Plakala sam. Srce mi je snažno udaralo. U zoru, sišla sam u predvorje hotela da uzmem njegov ključ. Želela sam da budem u njegovoj sobi kada se vrati. Želela sam ga ubiti ili umreti. Starac na recepciji mi ga nije hteo dati. To je protiv pravila. U šest sam ponovo sišla i slagala da je g. Miler moj brat. Odsutan je. U sobi je sredstvo za spavanje. Nisam spavala cele noći. Poslao je lift boja. Vrata su se otvorila. Henri je spavao. Rano je stigao kući. Spavao je i kada sam prvi put kucala. Drhtala sam, plakala. Uvukla sam se u postelju, bio je nežan. Zaspala sam."

16.8.09

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)


 Anais Nin i Henri Miler

"Pokretnost i promene stvaralački nastrojene osobe, ne ulivaju poverenje. Svi mi imamo potrebu za trajnim prisustvom stvari ili ljudi. Ali nepromenljiva bića nisu podsticajna."

"Strah od smrti zaokuplja nas kada ne živimo. Biti živ znači živeti svim svojim ćelijama i delovima. Delovi koje smo zanemarili atrofiraju kao da su osudjeni, poput mrtve ruke - i šire klicu smrti celim telom."

"Strahovit sukob izmedju moje ženske strane, koja želi živeti u svetu kojim vladaju muškarci, želi živeti s muškarcem, i one stvaralačke strane, sposobne da stvori vlastiti svet, vlastiti ritam, ritam koji ne odgovara nijednom muškarcu. U tom svetu koji su stvorili muškarci, nemoguće mi je da živim svoje 'ja'."

13.8.09

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)


 photo: Recepgulec "You"

"On mi kaže...
- Pružajući muškarcu iluziju ljubavi, da je voljen na način na koji to želi, žena se služi svojim majčinskim instinktom - vara ga da bi se zaštitila. Od čega? Od života ili sebe same? Potrebno je samog sebe zavarati kako bismo prevarili drugoga, ali ako samozavaravanje postane istinito (to jest, svesna laž), tada je laž potvrda samozavaravanja. Znači da je laž potrebna kako bismo osigurali ljubav (prema sebi i prema drugima) - što znači da je i ona laž. Laganje zbog straha od gubitka (bes), od gubitka ljubavi! Zamišljamo da laž koristi drugome, ali možda služi nama: stvarajući uterinski svet u kom muškarac napokon može da živi. Uterinski svet znači Svet Ega, gde je sve onako kako on želi, ili kako mu treba. Ona, zna i oseća šta mu je i na koji način potrebno: potrebna mu je njena prilagodljivost. Ona je njegovo okruženje, njegovo promenljivo, moguće okruženje...
Gde je tvoje istinsko 'ja' - ni u rečima, ni u pisanju, ni u životu, ni u igri - gde je onda?"

11.8.09

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

"Smeh, plač, zanos, strast, bol, veselje, mir, nadahnuće, bol, ljudski život. U šest sati toga jutra, nakon noći koju sam provela s Henrijem, a Hak je znao da sam bila sa Henrijem, napisao mi je pisamce u kom mi, izmedju ostalog, kaže da je ljudski slediti vlastite nagone, da vernost u ljubavi nije prirodna, da je moral izmišljotina ideologije, da je samoporicanje nužno kako bismo bili dobri, poricanje lošeg prirodnog "ja" koje je rezultat samozaštite i stoga je najsebičnija stvar na svetu."

9.8.09

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

"Uveče odlazim na premijeru Američkog baleta: još jedno predavanje, novo odstupanje. Uvek me neki muškarac spreči da se uspenjem na pozornicu. Moji nastupi su uvek privatni, nikad javni! Promatrala sam ples sa divljenjem, uznemirenošću i očajem. Sva ta umetnost, sav ples, uobrazilja, posvećeni su ljubavi, sve je posvećeno ljubavi, ljubavi...
Plesačica se okretala, okretala se poput ploče, okretala se nasred pozornice, kao da se ne može zaustaviti. Druge su je žene dodirnule, obgrlile - ona se nastavila okretati. Točak i zemlja, zvezde i ciklusi, sve se okreće, točkići i satovi. Tada ju je zagrlio muškarac i ona se zaustavila. U tom trenutku me je obuzela neobjašnjiva žalost koju je Rank osetio i ne pogledavši me."

8.8.09

Žak Prever "Pater Nostri"

Oče naš na nebesi
Ostani gde jesi
A mi ćemo ostati na zemlji
Koja je nekad baš lepa
Sa tajnama Njujorka
Sa tajnama Pariza
Koje nisu ništa gore od tajni Svetog Trojstva
Sa onim malim kanalom Urk
Sa velikim Kineskim zidom
Sa rečicom Morle
Sa mentol bombonama
Sa Velikim ili Tihim okeanom
I sa ona dva bazena u Tiljerijama
Sa dobrom i nevaljalom decom
Sa drugih trista čuda
Koja su tu
Tek tako
Razbacana
Svakom nadohvat
Što se i sama nekad čude što su tolika čuda
Pa se prosto kriju
K'o gola lepotica što ne sme da se pokaže
Sa nepreglednim legijama
Nedaća sveta
Sa legionarima
Sa mučiteljima
Sa šefovima ovoga sveta
Sa šefovima i njihovim blefovima
Sa godišnjim dobima
Sa godinama
Sa divnim devojkama i matorim budalama
Sa sirotinjom koja je hrana topovima.

7.8.09

Emil Sioran "Zli demijurg"

"Nekoga proceniti znači ustanoviti stepen njegove probudjenosti, njegovo napredovanje u poimanju varljivog i lažnog u drugima i u sebi."

"Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju. Da, ali uživanje nije isto što i radost, ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."