Marko Car "Besmisleno pisanje"

ilustracija: Daniel de Chaos

Javna je tajna da postoji Put. Ne jedan, već mnoštvo puteva. Skoro da svaka stvar ima svoj put, svako živo biće svaka čestica materije. Učitelj Kompuni se izrazio ovako: “Sve što može da pati ima svoj put”. Pitanje je samo, šta učiniti kada se putevi susretnu? Na primer, mladi seksualno frustrirani programer Gojak i mlada seksualno frustrirana manekenka Ema. Njima su se putevi sreli. I dalje ništa.

Ljudi su željni radosti, trvrdio je A. Golumbovski. Tvrdio je tako sve do kraja svog životnog puta. Pocetkom 1938. je to bilo, u Barseloni. Kao anarhista, biva uhapšen od strane republikanske policije, rano ujutru izveden u dvorište i tamo streljan. Poslednja želja bila mu je da popije sok od maline, na rastvaranje. Dali su mu čašu, sok, sipali vode i on je malom kašikicom dobro pomešao gusti sirup. Zveckanje kašikice je kažu izuzetno nerviralo prisutne. Posle je A. Golumbovski još jednom ustvrdio kako su ljudi željni radosti, sigurnim korako stao uza zid i tamo bio pokošen.

Godpodin Krleža, kao i Henri Kinaski tvrde da je ljudsko biće stoka. Ljudi zavide jedan drugom, iskopali bi jedni drugima oči. Ipak, vole da budu u gomili. “Prijatno je ali i smrdi”. Tvrdi gosopdin Krleža dok Kinaski jadikuje o tome kako bi rado živeo bez prisustva ljudi, ali oni su neophodni kad boli zub, kad se pokvari bojler i slično.

Najdalje je otišao Zigmund F., on tvrdi da su ljudi bespovratno frustrirani, da svakodnevna radna aktivnost stvara bolest. Da muškarci maštaju o moći a žene imaju ego tripove vezane za oslobadjanje svoje zapretene seksualnosti koju uništavaju same verujući slepo u ideologiju “ženskih časopisa”.