27.7.07

Momo Kapor "Zoe"

"- Stvarno, nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.

Klekla je nad gramofon i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča. Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.

- Ne - reče - kad si samnom, samnom si!
- Volim te što nisi posednik! - kazala je - Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Šta da radim..."

21.7.07

Momo Kapor "Zoe"

"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."

19.7.07

Meša Selimović "Tvrdjava"

"Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće."

11.7.07

Slobodan Selenić "Očevi i oci"

art credits: iustinian
"Ne znam kako to tačno opisati, ali meni naš seksualni čin liči na ceremonijalno pijenje čaja u Kini, recimo, ili na crkveni obred venčanja. Oboje smo tako obzirni i pažljivi da ne prekoračimo stroga pravila koja su, na neki način, vežnija od igre za koju pravila su okvir. Čim smo gotovi, mi odmah se oblačimo, osećajući se više lagodno posle u odelu i razgovoru. Smeh koji nas združi na Oplencu, bliskost koju osetimo u razgovoru, u prevođenju, mnogo je veća, intimnija, nego ona u krevetu."

9.7.07

Slobodan Selenić "Očevi i oci"

"Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o' clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između 'Balkana' i 'Moskve', kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.
- Kako izdržiš tako bos? - pita ga moj otac.
- Još malo - kaže Milomij - dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!

John poče grohotom da se smeje.

- For goodness sake, Steven, what a story!

Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:

- Milomij, for sure, doesn't share your belief, that 'life is an affair of charm!'"

8.7.07

Slobodan Selenić "Očevi i oci"

"Odnos naš je bio jednostavan i sveden kao Vidin uski sobičak sa gvozdenim krevetom, stolicom, stolom i umivaonikom u uglu ispod prozora. I koliko god čeprkao po pamćenju sećam se samo dve rečenice za koje bi se moglo reći da su izražavale Vidina osećanja spram mene. Jedno veče, bez naročitog razloga, rekla mi je:

- Ako ti je dosadilo, ne moraš više.
- Zašto to kažeš?
- Tako. Da znadeš.

Namah su zolje zazujale oko mojih ušiju:

- A tebi? Jel tebi dosadilo?
- Meni je lepo.
- I meni - rekao sam, verujući njenoj i znajući da je moja izjava dovoljna da tačno opiše prirodu našeg odnosa.

Drugo očitovanje svojih osećanja sažela je Vida na kraju našeg poslednjeg susreta, pred njenu udaju za starijeg neženju, krojača iz Bulbuldera... Rekao sam na rastanku neku sasvim običnu reč. Poželeo sreću, već tako štogod, ostavio je u krevetu, i sam se uputio prema vratima sobička da bih se kao i uvek tiho iskrao u hodnik, kada me je pozvala:

- Stevane!

Zastao sam.

- Fala - rekla je, sa osećajnošću, ali ublaženom onim životnim umorom koji je imao u sebi neku naročitu ljupkost.

- Hvala i tebi - rekao sam uveren i onda kao i sada, da mi Vida nije zahvaljivala za izdašnu otpremninu kojom ju je darivao otac Milutin, već za jednostavnost u našoj vezi, jednostavnost odnekud sličnu dobroti, obostranoj, na koju je, naročito ona, tako retko nailazila u životu."

1.7.07

Mihail Bulgakov "Pod petom"

24. maj 1923

...za sada sam bez posla. Ja i žena se loše hranimo. Zbog toga mi se i ne piše. Crni hleb skočio na 20 t. Morali smo od ujke uzeti malo brašna, belog ulja i krompira. Od Borisa - milion. Obišao sam svu Moskvu - nema posla.

3. septembar 1923

...danas smo ja i Katajev išli u daču kod Tolstoja. Danas je bio izuzetno ljubazan. Jedino što je loše, to je teško popravljiv manir, njegov i njegove žene, da se s visine obraćaju mladim piscima. Tolstoj je pričao kako je počeo da piše. Najpre pesme. Potom je podražavao. Zatim je primio spahijski način života. Podstrek njegovom stvaralaštvu dao je rat.

30. septembar 1923.

... u književnosti sam spor, pa ipak idem napred. Ja to dobro znam. Ne valja to što nikad nemam jasnu predstavu šta sam stvarno dobro napisao. Ali nećemo očajavati. Književnost je sad težak posao. Meni je teško od objavljivanja živeti. Sad sam prelistavao "Poslednjeg Mohikanca" kojeg sam nedavno kupio za svoju biblioteku. Kakva čarobnost kod tog starog sentimentaliste Kupera. Tamo je David koji sve vreme peva psalme, pa me je naveo na misao o Bogu. Možda jakima i smelima on nije potreban, ali ovakvima kao što sam ja, lakše je živeti s mišlju o njemu.

26. oktobar 1923.

...došavši kući, kod suseda pekara sam čekao Tasu da se vrati (kod nje je ključ). On je počeo priču o politici. Postupke vlasti smatra lopovskim. Prepreden odlično shvata da varalice nisu voljne da idu u rat, o međunarodnoj situaciji nema se pojma. Divalj smo mi, nesrećan narod. Možemo se tešiti markom. Jedan dolar - 69 milijardi maraka.
Moja predosećanja me, kada su ljudi u pitanju, nikada ne prevare. Društvo samih protuva se skuplja oko "Nakanune" (list za koji je pisao). Velika muka me naterala da štampam u njemu. Trebalo bi biti izuzetan heroj pa ćutati četiri godine, beznadno ćutati, da bi se mogla otvoriti usta u budućnosti. Ja na žalost, nisam heroj.

6.novembar 1923.

Nekako sam počeo da shvatam - morao bih da se okanem smejanja. Osim toga, u literaturi je sav moj život. Nikakvoj medicini se nikada više neću vratiti. Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino - pisac.

3. januar 1925.

Užasno stanje: sve više se zaljubljujem u svoju ženu. Krivo mi je - deset godina se odričem... a sad se ponižavam čak do lake ljubomore. Nekako je mila i slatka. I debela.
Novine danas nisam čitao.