8.7.07

Slobodan Selenić "Očevi i oci"

"Odnos naš je bio jednostavan i sveden kao Vidin uski sobičak sa gvozdenim krevetom, stolicom, stolom i umivaonikom u uglu ispod prozora. I koliko god čeprkao po pamćenju sećam se samo dve rečenice za koje bi se moglo reći da su izražavale Vidina osećanja spram mene. Jedno veče, bez naročitog razloga, rekla mi je:

- Ako ti je dosadilo, ne moraš više.
- Zašto to kažeš?
- Tako. Da znadeš.

Namah su zolje zazujale oko mojih ušiju:

- A tebi? Jel tebi dosadilo?
- Meni je lepo.
- I meni - rekao sam, verujući njenoj i znajući da je moja izjava dovoljna da tačno opiše prirodu našeg odnosa.

Drugo očitovanje svojih osećanja sažela je Vida na kraju našeg poslednjeg susreta, pred njenu udaju za starijeg neženju, krojača iz Bulbuldera... Rekao sam na rastanku neku sasvim običnu reč. Poželeo sreću, već tako štogod, ostavio je u krevetu, i sam se uputio prema vratima sobička da bih se kao i uvek tiho iskrao u hodnik, kada me je pozvala:

- Stevane!

Zastao sam.

- Fala - rekla je, sa osećajnošću, ali ublaženom onim životnim umorom koji je imao u sebi neku naročitu ljupkost.

- Hvala i tebi - rekao sam uveren i onda kao i sada, da mi Vida nije zahvaljivala za izdašnu otpremninu kojom ju je darivao otac Milutin, već za jednostavnost u našoj vezi, jednostavnost odnekud sličnu dobroti, obostranoj, na koju je, naročito ona, tako retko nailazila u životu."

No comments: