Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

painting: Billy Childish

Ima stvari koje čovek ne može da kaže svojoj ženi. Da li bi Marija razumela tu navalu poniženja koje je osetio prolazeći kroz lepe sobe, stid kada je posrnuo jer su se njegove iznošene cipele, mokre od snega, okliznule na blistavo uglačanom žutom podu? Zar bi mogao da kaže Mariji da se ta privlačna žena sažalila nad njim? Istina: mada je bio okrenut ledjima, osetio je da se udovica na trenutak postidela zbog njega, zbog njegove neobične trapavosti.
"Baš klizavo", nasmejala se Udovica. "I ja stalno padam!"
Ali to je trebalo samo da mu pomogne da sakrije svoj stid. Ništa nije bilo ozbiljno s kaminom, samo par klimavih cigli u ložištu, sat posla. Rekao joj je da će popravka koštati petnaest dolara, sve sa materijalom. Nije se bunila. A onda mu je sinulo, kao zakasnela mučna pomisao, da su njegove cipele razlog njene darežljivosti. Videla je njegove izandjale djonove kad je kleknuo da pregleda kamin. Način na koji ga je gledala, od glave do pete, taj sažaljivi osmeh, nosio je u sebi razumevanje od koga je sav pretrnuo. Nije to mogao da kaže Mariji.

Marija bi ga ismejala da zna o čemu je Udovica pričala... On je znači Italijan? Sjajno. Baš je prošle godine putovala u Italiju. Prekrasno. On je sigurno jako ponosan na svoje poreklo. Zna li on da je Italija kolevka Zapadne civilizacije? Da li je ikada video Kampo Santo, katedralu Sv. Petra,
Mikelandjelove slike, plavi Mediteran? Italijansku rivijeru?
Ne, ništa od toga nije video. Jednostavnim rečima objasnio joj je da je iz Abrucija, da nikada nije išao tako daleko na sever, da nikada nije bio u Rimu. Radio je vrlo naporno u mladosti. Nije bilo vremena nizašta drugo.
"Abruci!" Udovica je sve znala. Onda je sigurno čitao dela D'Anuncija - i on je iz Abrucija.
Ne, nije čitao D'Anuncija. Čuo je za njega, ali ga nikada nije čitao. Potišteno je shvatio da nema ništa da kaže na tu temu.

Udovica ga je posmatrala čitav minut. Zbunjen, okrenuo je glavu, pogledom je pratio teške
grede duž plafona, zavese od čipke, razne ukrase s pažljivim nemarom rasporedjene svuda po sobi. Ostao je s Rokjom tu noć. S Rokom, Marija, ne sa Udovicom. Sledećeg dana, kada je na stovarištu uzeo cigle za kamin, vratio se do Udovičine kuće da ga popravi. Raširio je platno preko tepiha, zamešao malter u kanti, iščupao klimavu ciglu iz ložišta. Tada se pojavila Udovica, tiho je ušla iz jedne od soba prožetih slatkim mirisom. Opet knedla u njegovom grlu. Opet je mogao
samo da se smeška. Kako napreduje posao? Pažljivo je radio: ni trunka maltera nije umazala cigle koje je postavio. Čak je i prostrto platno ostalo čisto, stare cigle bile su uredno složene sa strane. Obradovalo ga što je to zapazila. Nikakva strast nije ga obuzela kada se sagla da pogleda nove cigle u kaminu, njena glatka zategnuta zadnjica, tako zaobljena kad se nakrivila na bok. Ne Marija, čak ni njene visoke štikle, njena tanka bluza, miris parfema u njenoj tamnoj kosi, ništa od toga nije ga navelo na grešnu misao neverstva.
Kao i pre, samo ju je posmatrao s radpznalošću i čudjenjem: tu ženu sa sto, možda i dvesta hiljada u banci.