Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

 ilustration: Ryuyujin "Old Man"

Kuća nije otplaćena. Ona je njegov neprijatelj, ta kuća. Ima glas i stalno mu se obraća, kao neka papiga, večito ponavlja isto. Kad god trem zaškripi pod njegovim stopalima kuća drsko govori: Ti me ne poseduješ, Svevo Bandini, i nikada ti neću pripadati! Kad god dodirne kvaku na ulaznim vratima, uvek ista priča. Već petnaest godina ta ga kuća dočekuje i dovodi do očajanja svojom idiotskom nezavisnošću. Bilo je trenutaka kada je hteo da postavi dinamit pod nju i raznese je u paramparčad. Nekada je to bio izazov, ta kuća tako nalik ženi, izazivala ga je da je poseduje. Ali, za trinaest godina, on se umorio i oslabio, a kuća je postajala sve arogantnija. Svevo Bandini je digao ruke od nje.
Bankar, koji je vlasnik kuće, jedan je od njegovih najgorih neprijatelja. Pri samoj viziji bankarevog lica srce bi počelo pomamno da mu bije, u nezasitoj želji da pojede samo sebe. Helmer, bankar. Šljam ovog sveta. Koliko je puta bio primoran da stane pred Helmera i kaže mu kako nema dovoljno novca ni porodicu da prehrani. Toliko je puta to morao da učini, a Helmerove mekane ruke bi ga uvek nanovo obeshrabrile. Nije bio u stanju da razgovara sa ovakvom vrstom ljudi. Mrzeo je Helmera. Voleo bi da slomi Helmeru vrat, da iščupa Helmerovo srce i onda ga pošteno izgazi. Kuća nije bila njegova, i dovoljno je da dodirne kvaku na vratima da bi se setio kako mu ne pripada.