Haruki Murakami "1Q84"

"Dugo je gledao u rašireni dlan svoje leve ruke. Desetogodišnja devojčica me je uhvatila za ovu ruku i potpuno promenila nešto što je bilo u meni. Kako je tako nešto bilo moguće, nemam suvislo objašnjenje. Ali, nas dvoje smo tada sasvim prirodno razumeli i prihvatili jedno drugo. To je bilo pravo čudo, od početka do kraja. Nešto što se ne dogadja više puta u životu. Ne, nekim ljudima se možda nikad i ne desi.
...
Ona sad ima trideset godina i njena spoljašnjost se možda prilično izmenila. Porasla je, i grudi su joj se verovatno zaoblile, a i frizura joj je, normalno drugačija. Sigurno se sada i šminka... Možda nosi skupocenu i upadljivu odeću. Tengo nikako nije mogao da zamisli Aomame kako odevena u kelvin klajn kostim i u cipelama na visoke štikle žustro hoda ulicama. Ali, to je naravno moguće. Ljudi se razvijaju, a razvoj znači postizanje promena. Čak i kada bi ona sad sedela u ovom baru, on je možda ne bi ni primetio.
...
Za nekoliko desetina sekundi koliko ga je Aomame držala za ruku Tengo je zapazio mnogo toga, i ta slika mu se precizno, kao uz pomoć kamere, urezala u mrežnjaču. Postala je jedna od ključnih slika za njegovo preživljavanje mučnih mladalačkih godina. Taj prizor uvek je bio praćen snažnim osećajem stiska njenih prstiju. Njena desna ruka uvek je bez razlike davala podstrek Tengu koji je odrastao u mukama, boreći se za dah. Sve je u redu, imaš mene, govorila je. Nisi sam."