Haruki Murakami "1Q84"

"Tengo ode do prozora, sasvim malo odškrinu zavesu i pogleda kroz prozor. U pejzažu koji se video s trećeg sprata nije bilo ničeg čudnog. Nije bilo nikakve sumnjive ljudske prilike,  niti je bio parkiran neki sumnjivi auto. Tamo se samo prostiralo ono isto neupadljivo naselje i ona ista neupadljiva panorama. Iskrivljena stabla uličnog srvoreda prekrivena sivom prašinom, ulični branici puni udubljenja, nekoliko zardjalih bicikala ostavljenih na ivičnjaku. Naizgled zlovoljan starac šetao je naizgled neinteligentnog psa mešanca. Naizgled neinteligentna žena vozila je ružan mali auto. U vazduhu izmedju ružnih telefonskih stubova zlovoljno su razvučeni električni kablovi. Ti prizori napolju ukazivali su na činjenicu da svet uspostavlja svoj položaj negde izmedju toga da je "jadan" i toga da mu "nedostaje radosti", i da nastaje bezgraničnim nagomilavanjem malih svetova koji poprimaju jedan od ta dva oblika. Ali, nasuprot tome, na ovom svetu neosporno je postojao i predivan prizor Fukaerinih ušiju i vrata.

U čije bi postojanje pre trebalo verovati, nije bilo lako prosuditi."