Djakomo Kazanova "Dvoboj"

drawing: Big Blow "Sad Windmill"

"Čovek rodjen u Veneciji od siromašnih roditelja, bez bogatstva i bez ijedne od onih titula koje u gradovima odvajaju znamenite porodice od običnog naroda, ali obrazovan po milosti božijoj, po običajima onih koji su predodredjeni za nešto sasvim drugo nego što su poslovi kojima se bavi prost svet, imao je nesreću da u dvadeset i sedmoj godini padne u nemilost vlasti; a u dvadeset i osmoj imao je sreću da pobegne iz svetih ruku pravde čiju kaznu nije drage volje podnosio. Srećan je grešnik koji na miru može istrpeti zasluženu kaznu i njen kraj čekati strpljivo, pomiren sa sudbinom; nesrećan je onaj drugi koji, pošto je zgrešio, nema hrabrosti da plati za svoju krivicu i poništi je, istrpevši svoju kaznu do kraja. Taj Venecijanac nije bio trpeljiva osoba. Pobegao je, uprkos tome što je predvideo da se tim bekstvom izlaže opasnosti da izgubi život, sa kojim bez slobode ne bi znao šta da radi. A možda i nije toliko razmišljao, nego je pobegao slušajući samo, kao što čine najbednije životinje, puki glas prirode. Da je ta vlast, od čije kazne je pobegao tako htela, zacelo bi ga uhapsila još na putu, ali se ona nije potrudila da to učini i pustila ga je, tako da je neoprezni mladić iskusio kako se iz želje za slobodom, čovek često izlaže mnogo surovijim zgodama i nezgodama nego što je prolazno ropstvo. Zatvorenik koji beži, kod onoga koji ga je osudio nikada ne izaziva bes, nego sažaljenje, zato što, onako slep, svojim bekstvom pojačava svoje muke, odriče se dobra koje predstavlja povratak u otadžbinu i ostaje zločinac, kao što je to i bio i pre nego što je počeo da ispašta zbog svog zločina."