Blez Sandrar (Blaise Cendrars) "Transsibirska proza"

U specijalnom broju "Le Mercure de France", posvećenom Blezu Sandraru, godinu dana posle njegove smrti, ja sam pisao: "Evo ga, dakle, gde nastupa najzad u našem veku, postojan u svojoj usamljenosti, u svojoj legendi, u svojoj stvarnosti... Sandrar se otrgao od jednog sveta, koji ga je vrlo malo poznavao, iz jedne epohe kojoj je prethodio, iz jedne sredine koja ga je prezirala i potkradala... On može dakle da se predstavi jednoj drugoj generaciji, kako mi se čini, bolje sazdanoj da ga shvati... Blez Sandrar tek sada počinje!"
Zaista, on je postao vrlo brzo predmet mnogih eseja, teza, diplomskih ispita, memoara. Ipak, on ostaje u Francuskoj više no izvan nje, donekle nepoznat, uprkos stalnom preštampavanju većine njegovih knjiga. Sve se dogadja, primećuje Klod Leroa u jednom broju revije "Europe", kao da "čitanje Sandrara biva kao neka nova ideja književnosti." A trebalo bi pregledati školska dela koja se stavljaju na raspolaganje mladim Francuzima, pa konstatovati da zvanična nastava treba još mnogo truda da bude dopunjena. U jednom priručniku za najmladje, u poglavlju imenovanom "Poezija Sveta i pustolovina", Sandraru su date samo dve ipo strane; nasuprot njemu, Verharenu je dato šest strana, Anatolu Fransu dvanaest, Buržeu šest i Pegiju trideset i sedam! U jednom drugom delu, Sandrar zauzima samo jednu, Apoliner trinaest, Pegi šesnaest, Elijar osam i td... To je najbolji dokaz da širina, raznolikost, dubina i stvarni značaj Sandrarovih dela još nisu ispitani sa svom ozbiljnošću. Istina je da naš pisac još nije ušao u kataloge, nije definisan, klasificiran. Ti univerzitetski ljudi ne znaju gde da ga stave; on im se još uvek čini kao neki "pustolov", u najbanalnijem značenju te reči, "probisvet" više nego pesnik! Oni nisu zapazili da je taj "putnik" uporni posmatrač koji hoće da otkriva. On je mogao da napiše "Prozu Transsibirske železnice", a da nikad nije ušao u nju.

(Frederik Žak Tampl)

PROZA TRANSSIBIRCA I MALE ŽANE FRANCUSKINJE

U to sam vreme mladić bio,
imao tek šesnaest godina, a detinjstva se više nisam sećao.
Na šesnaest hiljada milja od mesta rodjenja
u Moskvi sam bio u gradu sa hiljadu i tri zvona i sedam železničkih stanica.
I nije mi bilo dovoljno ni tih sedam stanica i hiljadu i trikule,
jer moje dečaštvo beše toliko strasno i toliko ludo
da je moje srce plamtelo kao Hram u Efesu,
ili kao Crveni trg u Moskvi u času večernjeg sutona...
I moje su oči ozaravale te stare puteve,
a bio sam već toliko pesnik loš
da nisam znao da idem do kraja.
Tada je Kremlj bio ogromni tatarski kolač inkrustiran zlatom,
sa krupnim bedemom katedrala sasvim belih
i sladunjavim medom zvona.
Jedan stari monah čitao mi je legendu o Novgorodu.
Bio sam žedan i tumačio znake klinaste azbuke,
kad odjednom, golubi Svetog Duha poleteše sa trga.
I moje ruke poleteše takodje sa šumom albatrosa.
To je bilo poslednje sećanje poslednjeg dana,
sa zaista poslednjeg putovanja...

I mora...

Ipak sam bio pesnik loš,
jer nisam znao ići do kraja.
Bio sam gladan
i svakoga dana sve žene i sve čaše u kafanama sma hteo da ispijem i polupam,
i sve izloge i sve ulice,
i sve kuće i sve živote,
i sve točkove fijakera koji su se kotrljali po džombastoj kaldrmi.
Hteo sam da pobacam u neko strašno žarište
i želeo da im sameljem kosti i iščupam sve jezike,
i rastopim sva ta velika, čudna i naga tela pod odelima koja me izbezumljuju.
Predosećao sam dolazak velikog crvenog Hrista ruske revolucije,
a sunce je bilo samo ružna rana
i buktalo je kao žar.
U to sam vreme bio dečak još...
Jedva sam imao šesnaest godina, a više se nisam sećao rodjenja.
Bio sam u Moskvi i hteo se hraniti plamenom,
i nije mi bilo dosta ni kula ni stanica kojim su zasipali moje oči...

U Sibiru grmeo je top i beše rat.
Gla. Zima. Kuga. Kolera.
Glibovite vode Amura nosile su milione strvina.
Po svim stanicama video sam kako odlaze poslednji vozovi.
Niko više nije mogao otići jer se vozne karte nisu više izdavale.
A vojnici koji su odlazili, želeli su da ostanu.
Stari monah pevao je legendu o Novgorodu.
Ja, loš pesnik koji nije hteo nigde da ide,
mogao sam svuda da odem.
A trgovci su imali još dosta novaca da pokušaju da prave bogatstvo.
Njihov voz polazio je svakog petka izjutra.
Govorilo se da je bilo mnogo mrtvih.
Jedan trgovac nosio je sto sanduka budilnika i kukavica iz Švarcvalda,
drugi, kutije sa šeširima cilindrima i izborom vadičepa iz Šefilda,
a treći, mrtvačke kovčege iz Malmonea, ispunjene konzervama i sardinama u ulju.
A zatim, bilo je tu i mnogo žena.
Žena, koje su se davale i koje su mogle takodje služiti te mrtvačke kovčege.
A bile su sve i oporezovane.
Govorilo se da je bilo mnogo mrtvih tamo dole,
te žene putovale su po smanjenoj ceni
i sve imale tekući račun u banci.

Jednog petka izjutra došao je i na mene red.
Bilo je to u decembru...
Krenuo sam da pratim jednog trgovačkog putnika sa nakitom koji je išao za Harbin.
Imali smo dva kupea u ekspresu i 34 sanduka nakita iz Foršajma,
nemačkog bofla ’made in Germany’.
Obukao me je u novo odelo, ali penjući se u voz izgubio sam jedno dugme –
sećam se, dobro se sećam, jer često sam na to mislio docnije,
ležao sam na sanducima i bio srećan što mogu da se igram poniklovanim revolverom koji mi je takodje dao.

Bio sam mnogo srećan i bezbrižan,
i verovao da se igramo razbojnika..
Kao, ukrali smo blago Golkonde i nosili ga transsibirskom železnicom da ga sakrijemo na drugom kraju sveta.
Dužnost mi je bila da ga branim od lopova sa Urala
koji su napadali komedijaše Žila Verna,
od Tunguza, od boksera iz Kine, i razbešnjenih malih Mongola Velikoga Lame,
Alibabe i četrdeset razbojnika i pripadnika strašnoga Starca iz planine.
A naročito, od najmodernijih hotelskih pacova i veštaka sa internacionalnih ekspresa.

Pa ipak, pa ipak bio sam tužan kao dete,
a ritam voza, „suština železnice“ američkih psihijatara,
lupa vrata, glasovi, škripa osovina po šinama zaledjenim,
zlatna parica moje budućnosti,
moj brauning svirka klavira i psovka igrača karata u kupeu do nas,
divno prisustvo Žane,
čovek sa plavim naočarima koji se nervozno šetao po hodniku i koji me je gledao prolazeći...
Koškanje žena i zvižduk pare,
i večni šum poludelih točkova u kolovozu neba,
stakla puna inja i iza toga svega,
sibirska polja, nisko nebo i velike senke ćutljivaca oblaka
koje se penju i silaze.
Ja ležim u putničkom ogrtaču,
šarenom kao moj život,
a moj život ne daje mi toplote ni koliko taj šal škotski,
ni čitava Evropa gledana iz vetrolomca lokomotive ekspresa pod punom parom
nije bogatija nego moj život!
Moj siroti život – taj šal, iskidan nad kovčezima punim zlata
sa kojima se kotrljam i sanjam, i pušim..
a jedini plamen vasione moja je sirota misao.

Iz dubine srca, suze mi naviru
ako mislim Amore na moju prijateljicu,
a ona je tek dete koje sam našao,
bledo, prečisto, u jednoj javnoj kući.

Bilo je to još dete plavo, podsmešljivo i tužno,
ono se ne smeje i ne plače nikad,
ali u dnu svojih očiju, ako vam dopusti da se u njih zagledate,
drhti jedan blagi srebrni ljiljan, cvet pesnika.
Tiha je i nema, bez protesta u sebi.
Dok joj prilazite, dala bi vam se i ne bi,
a kada joj ja prilazim, odakle bilo, s veselja,
stupa napred zatvorenih očiju – pa onda korak još da dodje bliže.
Ona je moja ljubav i dok druge žene
imaju samo haljine zlatne na divnim telima punim plama,
moja sirota prijateljica uvek je sama
i toliko naga da ni tela nema – jer suviše je sirota.

Ona je samo bezazlen cvet i tanan,
pesnika cvet, siroti srebrni ljiljan...
hladan, usamljen, i rano sveo.
A suze mi naviru ako mislim na njeno srce.

Ova noć liči na sto hiljade drugih
kad voz juri kroz noć i padaju komete,
i kada ljudi i žene, pa čak i mladi
zabavljaju se sparivanjem.
Nebo je pocepano platno nekog siromašnog cirkusa
u ribarskom seocetu u Flandriji,
sunce – dimljiva lampa,
a sasvim gore na trapezu, jedna žena izigrava mesec.
Klarinet, truba i piskava flauta i jedan loš doboš,
i eto moje kolevke.
Bila je uvek blizu klavira kad je moja majka
kao Gospodja Bovari svirala Betovenove sonate.
Svoje detinjstvo proveo sam u visećim baštama Vavilona
i u bežanju od škole po stanicama, ispred vozova pred polaskom.
A sada naterujem vozove da svi jure zamnom,
Bazel – Tambuktu,
kockao sam se na trkama u Oteju i na Lonšanu,
Pariz – Njujork,
a sada ih gonim da jure svi ti vozovi duž čitavog mog života...
Madrid – Stokholm,
izgubio sam sve svoje opklade,
ostala je samo Patagonija...
Patagonija, koja odgovara mojoj ogromnoj tuzi,
Patagonija, i jedno putovanje po Južnim morima.
I tako sam, eto, na putu...
I uvek sam bio na putu,
na putu sa malom Žanom Francuskinjom.
Voz čini jedan smrtonosni skok i pada na svoje točkove.
Da, voz pada na svoje točkove,
jer voz uvek pada na svoje točkove...

„Reci mi, Blez, da li sam mnogo daleko od Monmartra?“

Daleko smo Žana,
jer ti se voziš već sedam dana,
daleko si od Monmartra, od La Bita koji te je hranio
svetim srcem uz koje si se pribijala.
Pariz je nestao kao i njegov brektavi oganj,
a samo se pepeo produžava i kiša koja sleće.
Gomila koja se naduvava,
Sibir koji se okreće,
teški pokrivači snega koji se penju
i zvečke ludila koje zveče.
Kao poslednja želja u plavičastom vazduhu
voz podrhtava u srcu blombiranih horizonata
i tvoja se tuga podsmeva i ruga...

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Nespokojstvo, zaboravi nespokojstvo!
I isprepucane i naherene stanične zgrade duž puta
koje kao da su obešene o beskrajne telegrafske žice,
a izbačeni stubovi mlataraju rukama i dave ih...
Svet se rasteže, izdužuje i povlači slično harmonici
koju neka sadistička ruka muči
u procepima neba
dok lokomotive u ludilu beže da se sakriju.
Vrtoglavi točkovi, usta, glasovi,
a psi nesreće laju za našim petama.
Jer, zli dusi se zahuktali u gvoždjuriji
i sve je neskladni akord.
Brun –run – run točkova,
i sudara,
i odskoka...
Mi smo bura u lobanji jednog gluvaća.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Dabome... al’ ne dosadjuj, znaš dobro, daleko smo.
Pregrejano ludilo riče u lokomotivi,
kuga, kolera, uzdižu se kao usijano ugljevlje na našem putu.
Nestajemo usred rata u nekom tunelu.
Glad bludnica veša se o oblake iščibukane
i pogani bitke smrdljivim gomilama mrtvih.
I ti radi kao i ona, vrši svoj posao...

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Oh... jesmo, jesmo...
Svi baksuzi pocrkali su u ovoj pustinji.
Čuj zloslutna zvona tog šugavog stada.
Tomsk, Čeljabinsk, Kansk, Ob, Tajšet, Verhinje,
Udinsk, Kurgan, Samara, Pensa, Tulun...
Smrt u Mandžuriji naše je iskrcavalište,
a ono poslednje naše pribežište.
Ovo putovanje je neobično.
Juče izjutra, Ivan Ilić ustao je sa sedom kosom,
a Kolja, Nikolaj Ivanovič, grize sebi nokte već petnaest dana.
To čini i ti kao oni.
Smrt.
Glad. Vrši svoj posao.
To košta sto marjaša, a u transsibirskoj železnici
to se plaća sto rubalja.
Zaražuj groznicom klupe i osipaj boginjama stolove,
djavo je za klavirom!
Njegovi kvrgavi prsti izazivaju sve žene.
Priroda.
Drolja.
Vrši svoj posao.... do Harbina.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Ne, ali... ne gnjavi! Ostavi me na miru!
Imaš ćoškaste kukove,
trbuh ti je mršav i imaš gonoreju,
a to je sve što je Pariz stavio u tvoje krilo,
ali takodje, i malo duše... jer ti si nesrećna.
Žalim te, žalim, i zato dodji k meni na moje srce.
Točkovi su krila vetrenjače iz zemlje Dembelije,
a vetrenjače su štake koje neki prosjak vrti oko sebe.
Mi smo bogalji prostora,
nama su potkresana krila,
krila naših sedam grehova.
I svi su vozovi igračke djavola.
Živinarnik.
Današnji svet.
Udaljenosti su suviše velike,
i na kraju putovanja užasno je čoveku biti sa ženom.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Dodji u moju postelju,
dodji na moje srce,
hoću da ti pričam jednu priču,
oh... dodji, dodji...

Na Fidži ostrvu vlada večno proleće.
Lenjost.
Ljubav opija parove u vinskoj travi
i topli sifilis vreba pod bananama.
Dodji na daleka ostrva u Pacifiku,
ona se zovu Feniks, Markize, Borneo i Java.
I Celebes, po obliku sličan mački.
Ne možemo ići u Japan,
dodji u Meksiko...
Na visokim visoravnima cvetaju lale,
zagušljujući ljiljani koji su sunca,
reklo bi se da su paleta i kičica slikara.
Boje zagušuju k’o udari gonga...
Ruso je tamo bio i zasenio svoj život.
Zemlja je to ptica, rajskih ptica, ptica – lira,
tukana – ptica koje se ismevaju,
a kolibri se tamo gnezdi u srcu crnog ljiljana...
Dodji...
Volećemo se u veličanstvenim ruševinama astečkih hramova.
Bićeš mi idol,
išarani detinjasti idol, malo ružan i mnogo, mnogo čudan...
ah, dodji...

A možemo otići avionom i nadletati zemlju sa hiljadu jezera.
Gde su noći neizmerno duge.

Praistorisjki predak plašiće se moga motora,
spustiću se i sagraditi hangar za avion od kostiju fosila mamuta,
slabašni oganj grejaće našu sirotu ljubav...
Samovar.
I mi ćemo se voleti sasvim buržoaski blizu pola..
oh, dodji... Žan... Žanet... Minet...
Ti si sav moj svet, draga mala kozice,
ridjokosa kosice i nožice bosa,
grehu moj malecni, poljubi pa pecni,
a glavica plava, zaspala pa spava....
Ona spava.
I od svih časova na svetu onanije posrkala nijedan.
Sva lica vidjena na stanicama,
svi časovnici,
vreme Pariza, vreme Berlina, vreme Petrograda i vreme svih stanica
i u Ufi krvavo lice tobdžije,
i brojčanik glupo osvetljen u Grodnu,
i večna prevremenost vozova,
svakoga jutra vraćanje satova natrag...
voz napreduje, a sunce zadocnjava i ništa ne pomaže.
Čujem zvonka zvona,
veliko brujalo Bogorodičine crkve,
piskavo zvono Luvra koje je dalo znak za Bartolomejsku noć.
Promukli karijon Bridž la Morta,
električno zvonjenje biblioteke u Njujorku,
kampanila Venecije,
i zvona Moskve,
časovnik Crvenih vrata koja su mi brojala sate dok sam radio u jednoj kancelariji,
i moje uspomene...
Voz grmi iznad pokretnih ploča,
voz se kotrlja,
gramofon neki šušljeta Ciganski marš,
i svet kao časovnik jevrejskog geta u Pragu okreće se, izgubljeno, natraške.
Kidaj listiće ruže putokaza,
evo gde bruje razvitlane bure.
Po izukrštanim kolosecima u kovitlac vozovi jure
igračke vražije.

Ima vozova koji se nikad ne mimoilaze
a drugi se gube na putu.
Šefovi stanica igraju šaha, šeš beša, bilijara, karambola, parabola...
Železnička pruga geometrija je nova.
Sirakuza.
Arhimed.
I vojnici koje su poklali,
i galije na vesla,
i brodove,
i neverovatne sprave koje je izmislio,
i sva ubijanja,
istoriju Američku,
istoriju Modernu,
kovitlace,
brodove...
Čak i onaj Titanik, o kome sam čitao u novinama
tolike slike – asocijacije koje se mogu izneti u mojim stihovima.
Oh... ja sam još uvek vrlo rdjav pesnik
jer me univerzum preplavljuje,
a ja sam zaboravio da se osiguram od nesreća na železnicama.
A ne znam da idem do kraja
i mene je strah.
Bojim se, jer ne znam da idem do kraja,
kao moj prijatelj Šagal – mogao bih da naslikam seriju ludih slika,
ali nisam vodio beleške na putu...
Oprostite mi za moje neznanje,
„Oprostite mi što ne znam više staru igru sa stihovima!“,
kao što reče Gijom Apoliner.
Sve što se tiče rata može se pročitati u Memoarima Kuropatkina
ili u japanskim novinama koje su tako svirepo ilustrovane.

Pa zašto da se obaveštavam,
predajem se na volju poskocima moga sećanja...
Od Irkutska putovanje je postalo veoma sporo i suviše dugo.
Bili smo u prvome vozu koji je obilazio Bajkalsko jezero,
ukrasili su lokomotivu barjacima i lampionima
i mi smo zatim napustili stanicu uz sumorne zvuke Careve himne.
Da sam bio slikar prosuo bih mnogo crvene boje,
mnogo žute boje za kraj ovog putovanja
jer ja verujem duboko da smo svi bili pomalo ludi
i da je ogromno ludilo okrvavljivalo uznemirena lica mojih saputnika.
Ukoliko smo se približavali Mongoliji,
koja je brektala kao kakav požar,
voz je usporavao svoju brzinu
i ja sam naslućivao u stalnoj škripi točkova
lude akcente i jecaje nekog beskrajnog molitvanja.

Video sam,
video sam neme vozove, crne vozove,
koji su se vraćali sa Krajnjeg Itsoka i koji su
prolazili kao utvare.
I moje oko kao fenjer na poslednjem vagonu
juri još uvek pozadi vozova.
U tajgi 100.000 ranjenih umiralo je zbog nedovoljne nege.
Posetio sam bolnice u Krasnojarsku,
a u Kiloku mi smo se mimoišli sa jednim drugim konvojem ludih vojnika.
Video sam u karantinima razjapljene rane koje su krvarile iz sve snage,
i amputirane udove koji su igrali okolo i odletali u rapavi vazduh.
Požar se žario na svim licima, u svim srcima,
ludi prsti dobovali su po svim prozorima
i pod pritiskom straha pogledi su pucali kao čirevi.
U svim stanicama palili su sve vagone,
i ja videh.. videh vozove od šezdeset lokomotiva
koji su bežali iz sve snage,
gonjeni horizontima,
kao košute od jelena u vreme sparivanja,
i jata gavranova koja su posle njih uzletala očajnički i gubila se u pravcu Port Artura.

U Čiti imali smo nekoliko dana odmora.
Zastoj od pet dana zbog pretrpanosti pruge
i proveli smo ih kod gospodina Jankeleviča
koji je hteo da me oženi svojom jedinicom ćerkom.
A zatim je voz otišao.
Sada sam ja zauzeo mesto za klavirom i boleo me je zub.
Kad hoću ponovo da vidim tu kuću,
tako mirnu,
i magacin i oči devojke koja je dolazila večerom u moju postelju,
Musorgskog i liedere Huga Volfa,
i pesak i pustinju Gobi,
i u Kajlanu jedan karavan belih kamila,
razume se da sam bio pijan za vreme od 500 kilometara puta..
Bio sam za klavirom i to je sve što sam video.
Kada se putuje trebalo bi zatvoriti oči.
Spavati.
A toliko sam hteo da spavam,
ja raspoznajem sve vozove po šumu koji oni prave.
Evropski vozovi su na četiri četvrtine,
a oni iz Azije na pet petina ili na sedam sedmina.
Drugi idu tiho i oni su uspavanke,
a ima ih i koji me monotonim šumom točkova podsećaju na tešku prozu Meterlinka.
Dešifrovao sam sve nejasne tekstove
i sakupio sam rasturene elemente silne lepote koju sada nosim u sebi
i koja me muči.
Cicikar i Harbin, ja ne idem više dalje.
Poslednja je to stanica,
iskrcavam se u Harbinu baš kad su palili kancelarije Crvenog krsta.
O, Parizu, toplo veliko ognjište sa izukrštanim ugarcima tvojih ulica
i tvojih starih kuća koje se nadnose nad njih
i greju medjusobom kao stari rodjaci.
I evo plakata crvenih, zelenih, raznobojnih kao moja prošlost.
Ukratko, sa žutom,
žutom gordom bojom francuskih romana u inostranstvu...

Volim da se češem u velikom gradu o autobuse u hodu,
one na liniji Sen Žermen – Monmartr,
koji me odnose na juriš sa trga De la Bit.
Motori riču kao zlatni bikovi,
krave sutona brste vrhove Sakre-Kera.
O, Parizu, centralna stanico, iskrcavalište volja, raskrsnice briga,
jedini trgovci boja imaju još malo svetlosti na svojim vratima.
Medjunarodna kompanija kola za spavanje
i Velikih Evropskih Ekspresa, poslala mi je svoj prospekt...
Najlepše je to crkva sveta.
Imam prijatelje koji me opkoljavaju kao ograde na mostu,
oni se uvek boje kad odlazim da se više neću vratiti,
a sve žene koje sam sreo uzdižu se na horizontu
sa žalosnim pokretima i sumornim pogledima semafora na kiši.
Bela Anjez Ketrin i majka mog sina u Italiji,
i ona majka moje ljubavi u Americi,
postoje vriskovi sirena koji mi cepaju dušu.
Daleko tamo u Mandžuriji, jedan se trbuh trese kao u porodjajnim mukama
i ja bih više voleo,
voleo da nikad nisam preduzimao moja putovanja,
ali jedna velika ljubav večeras me muči...
I preko volje mislim na malu Žanu Francuskinju.

Ove sumorne večeri napisao sam ovu poemu u čast nje,
male Žane, prostitutke...
Tužan sam, tužan.
Otići ću kod Hitroga zeca da se podsetim na moju proćerdanu mladost
i da pijem iz čokanjčića,
a zatim da se vratim kući sam.

O, Parizu...
grade jedinstvene Kule velikih vešala i točka.

(Pariz, 1913.)