Sutradan po Sandrarovoj smrti neki su smatrali da će "Transsibirska proza" otići u staro gvoždje. A da li se danas može naći pesnik dovoljno moderan da bi mogao ispevati novu "Transsibirsku prozu"? Ta čarobna železnica, koja je spajala - i još uvek spaja - Zapadnu Evropu sa kranjim delovima azijske Evrope, bila je nekad simbol otkrivanja dalekog sveta brzinom. Bila je ona i jedan instrument pustolovine ka nepoznatom. A koji je pesnik naših dana govorio o epohi transplanetarnoj, plovidbi astralnoj, o tragovima prvih stopa čovekovih na Mesecu? Ko je predosetio ulaz u orbitu ljudskog duha i njegove kosmogonične perspektive? Na še vreme je siromašno vizionarima. I zato, vratimo se unatrag za šezdeset godina i pročitajmo ponovo "Panamu". Pročitajmo "L'Eubage" i u "Raspodeli neba" ono divno poglavlje pod imenom "Zvezdana Ajfelova kula". Na jednom smo terenu poetske akcije na kome i sam jezički izraz učestvuje u pustolovini, i ne samo u ograničenom domenu science-fictiona. Tu sebe Sandrar postavlja u univerzumu, u kome gravitiraju Platon (Timej), Dante (Raj), Kepler (San), Sirano de Beržerak (Onaj drugi svet), Retif de La Breton (Astralno otkriće), Novalis, Edgar Alan po, stvarajući, sa svoje strane, prema čuvenom izrazu Henri Milera, "jednu poetsku blistavu masu namenjenu arhipelagu nesanice."
(Frederik Žak Tampl)
PANAMA ILI PUSTOLOVINE MOJIH SEDAM UJAKA
Knjige...
Ima knjiga koje govore o Panamskom kanalu
ali ne znam šta vele katalozi biblioteka,
i ne čitam finansijske novine iako su nam berzanski izveštaji
naša svakodnevna molitva.
Panamski kanal prisno je vezan za moje detinjstvo.
Igrao sam se pod stolom,
kidao nožice mušicama,
a moja majka pričala mi je o pustolovinama svoje sedmoro braće.
Mojih sedam ujaka.
I kada bi primila pisma, zasenjujuća pisma sa lepim, egzotičnim markama
na kojima su bili stihovi Remboa,
majka mi ne bi ništa pričala toga dana
i ja sam ostajao tužan pod stolom.
U to vreme čitao sam o zemljotresu u Lisabonu,
ali lično, duboko sam bio ubedjen da je Panamski kanal bio krah od većeg značaja,
jer je duboko uznemirio moje detinjstvo.
Imao sam jednu lepu knjigu sa slikama
i u njoj video prvi put kita.
Debeli oblak, morskog konja, sunce, veliku morsku svinju,
medveda, lava, šimpanzu, zmiju zvečarku i muvu...
Ah, muvu.. tu strašnu muvu!
„Mama, muve, muve!“, i stabla drveća...
„Spavaj dete moje!“
Ahasver je lud...
Imao sam jednu knjigu sa slikama
velikog zečara koji se zvao Durak,
i englesku bonu.
Bankar.
Moj otac izgubio je ¾ svoga bogatstva
kao toliki lestiti ljudi koji izgubiše svoj novac u tome krahu,
ali moj otac, manje glup, izgubio je tudj novac
i bilo je ispaljenih revolverskih metaka.
Moja je majka plakala i iste večeri mene poslala da spavam sa engleskom bonom.
A posle izvesnog broja dana
mi smo se preselili.
I nekoliko soba našeg malog stana
bilo je pretrpano nameštajem.
Više nismo stanovali u našoj vili na obali.
Bio sam sam po čitave dane
izmedju naguranog nameštaja,
mogao sam da razbijam posudje, cepam fotelje, urnišem klavir...
Ali na kraju izvesnog broja veoma dugih dana
dodje pismo jednog od mojih ujaka...
Bankrotstvo Panamskog kanala načinilo je od mene pesnika.
Bilo je to divno,
svi iz moje generacije, mladići,
doživeli su čudne odskoke.
Više se ne igra sa nameštajem,
više se ne igra sa starudijom,
ali se još uvek i svuda lomi posudje,
ukrcava se, love kitovi, ubijaju morski konji
i večno strahuje od muve ce-ce
jer mi ne volimo da spavamo.
Medved, lav, šimpanza i zmija zvečarka
naučili su me da čitam.
Oh, to prvo pismo koje sam protumačio sam
isprepletanije je od čitave vasione.
Moj ujak je pisao:
„Mesar sam u Galvestonu,
večerom duž obale morske sprovodim iskrvavljenu stoku.
I dok prolazim, strašni oktopodi uzdižu se iz vode pod suncem na zalasku.
Ali i još nešto postoji... tuga.
I žal za rodnim krajem...“
Ujače moj, ti si nestao u ciklonu 1895.
Video sam docnije ponovo sagradjen grad
i šetao se obalom kojom si vodio onu izranjavljenu stoku.
Tu sada banda Vojske Spasa svira u kiosku od letvi...
Ponudili su me šoljom čaja,
ali tvoj leš se nikada nije našao.
U svojoj dvadesetoj godini, nasledio sam 400 dolara tvoje uštedjevine.
Dobio sam u svojinu i kutiju od biskvita koja je tebi služila kao hram tvojih svetinja.
Bila je od pleha,
sva tvoja sirota religija:
jedno dugme od uniforme, jedna indijanska lula,
nekoliko zrna kakaoa,
desetina akvarela koje si sam naslikao i
fotografije nagradjene stoke...
Džinovske bikove držiš za vodjice,
a ti si sa zavrnutim rukavima i sa belom keceljom.
I ja, takodje, volim životinje.
Pod stolom sam, igram se stolicama,
ormanima i vratima, prozorima,
nameštajem modernog stila,
izmišljenim životinjama koje čuče po kućama
kao rekonstrukcije prediluvijalnih životinja po muzejima...
Prva stolica je primitivno goveče.
Zagnjurujem se u vitrine i izbacujem sve,
čitav grad kao hranu mome psu...
Slike. njige. Bonu. Posete...
o kako sam se slatko smejao!
Pa kako da spremam svoje ispite,
slali ste me u sve internate Evrope,
liceje, gimnazije, univerzitete,
kako da spremam svoje ispite
kad je jedno pismo pod mojim vratima...
Video sam divnu pedagogiju,
video sam na filmu putovanje koje je ono napravilo,
trebalo mu je 68 dana da dodje do mene
sa puno ortografskih grešaka.
Moj drugi ujak pisao mi je:
„Oženio sam se ženom koja mesi najlepši hleb u čitavom kraju,
stanujem na tri dana puta od najbližeg suseda,
sada sam istraživač zlata na Aljasci mada nikada nisam našao
više od 500 franaka zlata u svojoj lopatici...
Ali život se ne plaća svojom pravom vrednošću.
Imam tri smrznuta prsta,
zima je bila strašna...
A i još nešto! Tuga... i žal zua rodnim krajem...“
O ujače, majka mi je sve ispričala,
ti si ukrao konje da bi pobegao sa svojom braćom,
bio si sluga na morskom teretnom brodu,
slomio si nogu skačući sa jednog voza u pokretu
i posle bolnice boravio u zatvoru zato što si zaustavio poštanska kola.
Pisao si pesme nadahnut Miseom...
San Francisko, tamo si čitao istoriju o generalu Suteru
koji je pripojio Kaliforniju Sjedinjenim Državama,
pa kao milijarder propao zbog otkrića zlatnih rudnika na njegovoj zemlji.
Dugo si lovio po dolini Sakramenta,
a tu sam i ja radio na raskrčavanju zemlje...
I šta se dogodilo, razumem tvoju gordost...
Jesti najbolji hleb okrzuga, supraništvo suseda i
dvanaest žena na hiljadu kvadratnih kilometara...
Zato su te našli jednog jutra probijene glave metkom iz karabina
a tvoja žena nije bila tu.
Docnije se preudala za bogatog fabrikanta pekmeza.
Znaš i sam,
sto mu bogova,
hiljadu bogova
i još hiljadu bogova,
hteo bih da čitam Obaveštajne novine iz Nojšatela ili Glasnik iz Pampelune.
Na sred Atlantskog okeana čovek nema više ugodnosti nego u jednoj redakciji.
Okrećem se u kavezu meridijana kao veverica u svome...
Gle, eno jednog Rusa koji ima simpatičnu glavu
i gde da ide kad on ni ne zna gde da spusti svoj prtljag...
U Leoppoldvilu ili u Sedžerahu blizu Nazareta kod g. Junoda
ili kod mog starog prijatelja Perla, u Kongu, u Besarabiji na ostrvu Samoa.
Znam sve redove vožnje,
sve vozove i njihove veze,
časove polaska i časove dolaska,
sve brodove, sve tarife i sve takse,
i svejedno mi je.
Imam adrese, živim na bombu, vratio sam se iz Amerike
na brodu Volturno za 35 franaka, od Njujorka do Roterdama.
Prvo putovanje tom plovidbenom linijom,
mašine ravnomerno nastavljaju da daju dobre šamare...
boys.. platch... naviljci vode,
jedan Amerikanac sa prstima umrljanim mastilom daje takt.
Telegrafija bez žica,
igra kolenima na ljuskama od pomorandži i praznim kutijama od konzervi.
Jedna delegacija je kod kapetana,
Rus – revolucionar, erotično iskustvo, gaupa, madjarska psovka,
a ja pratim jednu napulujsku markizu u osmom mesecu trudnoće
i u isto vreme vodim emigrante iz Kišenjeva za Hamburg.
Godine 1901. video sam prvi put automobil.. u kvaru na uglu jedne ulice,
pa i taj mali voz, koji ljudi iz Soleroa zovu ’pegla’...
Telefoniraću mome konzulu i reći:
Izdajte mi odmah kartu treće klase, The Uranium Steamship C,
Hoću to za svoje pare!
Brod je na keju, razgolićen,
širom otvorenih kapaka.
I napustio sam palubu kao što se napušta prljava drolja.
Nemam nikakve isprave da bih sebe mazio i odlećem,
kao što je bog Tangaloa pecajući na udicu cimnuo iz vode čitav ovaj svet!
A evo i poslednjeg pisma mog trećeg ujaka:
„Papeet, 1. septembar 1889,
Sestro moja draga, moja sestro,
budista sam, član jedne političke sekte.
Ovde kupujem dinamit,
prodaje se kod bakala kao kod vas cigarete u malim paketićima,
a zatim ću se vratiti u Bombaj da bacim u vazduh Engleze!
Nešto se kuva,
nikad se više nećemo videti ali znaj da postoji još nešto...
Tuga.
I žal za rodnim krajem...“
Lutanje.
Bio sam u zatvoru u Marselju odakle me odvode silom u školu.
Svi glasovi viču u isti mah,
i životinje, i kamenje, dok mutavi ima najlepše reči...
A ja sam bio razvratan i dopuštao sebi sve intimnosti sa svetom.
Vi, koji ste imali vere, zašto niste stigli na vreme?
U vašim godinama, ujače moj,
bio si lep dečko i svirao vrlo dobro trubu
i to te je upropastilo, kako se to prostački kaže,
toliko si voleo muziku da si pretpostavio brektanje bombi simfonijama u crnim odelima.
Radio si sa veselim Talijanima na izgradnji železničkog puta u okolini Bagdavapura.
Šaljivčino! Bio si kolovodja svojih drugova,
zbog svoje dobre naravi i lepog talenta – člana pevačkog društva,
bio si ljubimac svih žena iz radničkog naselja
i kao Mojsije ucmekao si vodju svoje radničke grupe i pobegao.
Dvanaest godina nije se ništa znalo o tebi.
I kao Lutera, udar groma te je naterao da veruješ u boga,
u svojoj usamljenosti.
Naučio si bengalski i urlanski da bi naučio da fabrikuješ bombe.
Bio si u vezi sa tajnim komitetima u Londonu,
u Vajt Čeplu naišao sam na tvoj trag.
Ti si nečiji pripadnik
i tvoj život je zaokružen toliko da imam želju da usmrtim nekog udarom noža u stomak
ili stezanjem guše da bih dobio priliku da te vidim,
jer te nikada nisam video.
Biće da na čelu imaš dugi ožiljak...
A što se tiče četvrtog ujaka,
bio je sobar generala Robertsona,
onog koji je vodio rat protiv Bura.
On je retko pisao pisma, ali uvek ovako sastavljena:
„Njegova Ekscelencija blagovolela je da mi poveća platu za 50 sterlinga“,
ili,
„Njegova Ekscelencija ponela je 48 pari čarapa u rat“,
ili,
„Svako jutro manikiram nokte Njegove Ekscelencije...
ali svestan sam da ima još nešto,
tuga i žal za rodnim krajem.“
Ujače Žane, ti si jedini ujak koga sam video.
Vratio si se u zemlju jer si bio bolestan,
imao si veliki kovčeg od hipopotamove kože uvek zaključan,
i zatvarao si se u svoju sobu da bi se lečio.
Kad sam te prvi put video ti si spavao.
Tvoje lice bilo je mnogo napaćeno pod dugom bradom.
Spavao si već 15 dana
i kako sam se nagao nad tobom ti si se probudio.
Bio si lud,.
Hteo si ubiti svoju baku.
Zatvorili su te u bolnicu i tamo sam te video drugi put..
sputanog, u ludačkoj košulji.
Nisu ti dali d se iskrcaš,
pravio si male pokrete rukama kao da veslaš.
Transval.
Bili ste u karantinu i horse-guards su imali naperen jedan top na vaš brod.
Pretorija.
Jedan Kinez hteo je da te udavi.
Tougela.
Lord Robertson je mrtav.
Povratak u London.
Garderoba Njegove Ekscelencije pala je u more i to te je udarilo posred srca.
I ti si umro u Švajcarskoj, u ludnici u Sent-Obenu.
Tvoja presuda bila je tvoja sahrana,
a tada sam te video treći put.
Padao je sneg, a za tvojim mrtvačkim kolima
ja sam se svadjao sa ljudima iz pogrebnog preduzeća zbog napojnice.
Ti si voleo samo dve stvari na svetu,
jednog papagaja i ružičaste nokte Njegove Ekscelencije.
Nade nema.. i zato treba raditi.
Životi zatvoreni najzgusnutiji su, ko tkiva zbijena.
Remi de Gurmon stanuje u ulici Svetih otaca broj 71,
dvanaest ili šesnaest upredenih žica -
„Udaljen čovek ipak se sretne sa drugim čovekom
ali jedna planina, nikad neće sresti drugu planinu“,
veli jedna hebrejska poslovica.
Provalije se ukrštaju...
Bio sam u Napulju 1896, kada dobih La Petit Journal Illistre...
Kapetan Drajfus ražalovan pred vojskom, a moj peti ujak piše:
„Ja sam šef kujne u Klub hotelu, Čikago.
Pod sobom imam 400 nadri kuvara
ali ne volim kujnu Jenkija.
Zapamtite dobro moju novu adresu, Tunis.. itd....
Pozdrav tetki Adeli.
Zapamtite dobro moju novu adresu, Bijaric... itd...“
Oh ujače moj, ti jedini nisi nikada žalio za rodnim krajem,
Nica, London, Budimpešta, Bermudi, Pterograd, Tokio, Memfis...
svi veliki hoteli otimaju se o tebe, ti si umetnik!
Izmislio si veliki broj finih jela koja nose tvoje ime.
Kroz svoju umetnost sebe daješ, prodaješ.. jedu te!
Nikad se ne zna gde si,
i ne voliš da si na istom mestu.
Izgleda da imaš Istoriju kuhinje kroz vekove i svih naroda u 12 tomova velike osmine
sa portretima najčuvenijih kuvara prošlosti.
Ti znaš sve dogadjaje
ti si uvek bio svuda gde se dogadjalio nešto.
Možda si sad u Parizu.
Tvoji jelovnici, nova su poezija!
Napustio sam sve to, čekam..
Giljotina je glavno delo plastične umetnosti
njena sečica, večni pokret, krv razbojnika,
pesma svetlosti potresa kule.
Boje, zasipaju grad....
Plakate su veće od mene i tebe,
usta su otvorena i viču.
U njima mi gorimo.
Tri mladića u plamenu, Hananije, Mizael i Azarije.
Adam’s Express C...
Pozadi Opere treba igrati trule kobile
sa ovcom koja brsti i ženom podmetačem.
Lepe igračke za reklamu.
Na put!
Simeon, Simeon, Parizu ... zbogom!
Ala je smešno!
Već satima zvoni Kej D’Orsej, Sen Nazar!
Prolazi se ispod Ajfelove kule, stegnimo opasače
da bi se dospelo na drugu stranu sveta,
a zatim, nastavimo put...
Sunčevi katapulti opsadjuju razdražene tropske krajeve.
Bogati Peruanac, vlasnik eksploatacija ptičjeg djubriva iz Angamosa
u senci gostoprimljive mulatkinje.
Proveo sam više zima na tim srećnim ostrvima.
Ptica sekretar pravo je čudo.
Punačke, lepe gospe,
piju se ledena pića na terasi
jedan torpiljer gori kao cigareta.
Partija lopti u polju ananasa
i tropsko vodeno bilje hladi svojim lepezama vredne devojke.
My gun, metak iz puške,
posmatračnica na obronku vulkana,
ogromne zmije u presušenom koritu,
ograda od kaktusa,
magarac riče sa uzdignbutim repom u vis,
razrooka mala Indijanka hoće da je prodaju u Buenos Ajresu.
Nemac muzičar pozajmljuje od mene bič sa srebrnom drškom
i par švedskih rukavica.
Debeli Holandjanin je geograf,
igraju karte u očekivanju voza.
Rodjendan je Malajke, primam paket na moje ime,
200.000 pezetosa i pismo od šestog ujaka:
„Čekaj me u faktoriji do idućeg proleća,
zabavljaj se dobro, pij samo čisto i ne štedi žene...
najbolji je to melem, nećače moj...
A ima još nešto... tuga i žal za rodnim krajem.“
Oh ujače, čekao sam te čitavu godinu i nisi došao.
Otišao si sa grupom astronoma koji ispituju nebo na zapadnoj obali Patagonije,
služio si im kao tumač i vodj.
Tvoji saveti, tvoje iskustvo,
nije bilo dvojice kao ti da gledaju horizont kao sekstant.
Instrumente za ravnotežu, elektromagnetsku, u fjordovima Ognjene Zemlje,
na kraju sveta.
Lovili ste penu sa praživotinjama izmedju dve vode
na svetlosti električnih riba.
Zbirali ste meteorsko kamenje sa peroksidom gvoždja
i jedne nedelje izjutra,
ti si video vladiku sa mitrom kako se pojavljuje iz vode.
Imao si rep ribe i škropio te je u znak krsta.
Pobegao si u planinu urlajući kao ranjena tropska veverica.
A iste noći, uragan je uništio logor
i tvoji drugovi morali su da napuste nadu da ćeš se vratiti živ.
Oni odnesoše pažljivo naučna dokumenta
i posle tri meseca, ti siroti intelektualci,
naidjoše jedne večeri na vatru gauča oko koje se baš govorilo o tebi...
Jer, ja sam bio pošao tebi u susret.
Tupinija, cvet divlje prirode,
bikovi se bore medju sobom...
200 bikova crnih muču tango argentino...
Pa šta!? Zar nema više lepih priča,
Životi svetaca,
Das Nachtbuechleih von Schuman,
La Tarifa delle Puttane di Venezia,
Navigation de Jean Struys, Amsterdam, 1528,
Shalom Aleichem,
Krokodil Sen-Martina...
Strindberg je pokazao da zemlja nije okrugla
a već Gavarni je poništio geometriju.
travne ravnice, signali koturi, crvenokošci vetra, pikantni sosovi,
zalisci dragog kamenja, Maggi, Byrrh, Daily Chronicle...
Talas je kameni majdan u kome bura kao vajar obara blokove stena.
Neptunove četvoroprežne dvokolice pene se sa džemom u zubima.
Večno. Od samog postanka sveta ja zviždim talasanje vetrića.
Sedmi moj ujače,
nikad se nije doznalo šta se sa tobom dogodilo.
Rekoše, da na tebe ličim.
Ovu pesmu posvećujem vama, Gospodine Bertrane,
davali ste mi jaka pića da bi me sačuvali od groznice kanala
i pretplatili ste se na Argus štampe
da bi primali sve isečke iz novina koji se odnose na mene.
Poslednji ste Francuz u Panami (nema ih više od dvadeset)
Posvećujem vam ovu poemu,
vama, barmanu od Matačina.
Hiljade Kineza umrlo je na mestu
gde se podiže sada Ognjeni bar.
Vi i dalje pečete žestoka pića
i obogatili ste se sahranjujući kolerične.
Pošaljite mi fotografiju šume plutovog hrašća
koja raste iznad 400 lokomotiva napuštenih od francuske kompanije,
tih živih leševa...
Palme nakalemljene u kolicima za ugalj,
dizalice natovarene orhidejama,
gumene cevi nagrižene od ptica-tukana
bagera punih kornjača..
Puma, koje se legu u provaljenim gazometrima,
ustava, izrovanih od riba-testera,
cevi, pumpi zaoušenih kolonijom velikih guštera,
vozova, zaustavljenih najezdom gusenica
i džinovskog lengera sa grbom Luja XV
čije prisustvo ovde u prašumi niste mi mogli objasniti.
Svake godine menjate vrata vašeg lokala
išaranog natpisima svih onih koji svraćaju kod vas,
i tih 32 vrata živi su svedoci ovog prokletog kanala
koji obožavate toliko!
Ovo jutro je prvi dan života zemljouza
odakle se vide jednovremeno sva nebeska tela
i tih 32 vrata živi su svedoci,
a prvenstveno ekvatorskih planina – jedinstvena zona...
A tu je još i brod Amidona Petersona.
Inicijali u boji Atlantik – Pacifik – Čajnog trusta
pa Los Angeles Limited, koji polazi u 10 i 02 da bi stigao
trećeg dana i koji je jedini voz na svetu sa vagonom-frizernicom,
zamračenim barom i malim dečjim vagonima gde vas uče da sričete A B C života pod packama sirena u prolazu...
Tojo... Kisen... Kaiša...
Imma hleba i sira
i čistu kragnu.
Poezija počinje od danas.
Mlečni put je oko vrata,
obe hemisfere su pred očima.
U najvećoj brzini nema više zastoja.
Kada bih imao vremena da prištedim,
učestvovao bih u bazdušnom reliju.
Rezervisao sam mesto u prvom vozu koji će proći ispod La Manša.
Prvi sam avijatičar koji prelazi Atlantik u jednosedu,
900 miliona...
Zemlja...
Zemlja... Voda... Okeani... Neba...
A u meni je sve veći žal za rodnim krajem.
Posmatram sva lica i strah me je od kutije za pisma.
Gradovi su trbusi.
Ne pratim više puteve, linije, kablove, kanale..
ni viseće mostove!
Sunca, meseci, zvezde,
apokaliptični svetovi,
vi imate još lepu ulogu da odigrate za susednim stolom neki sifon kija.
U Rotondi, književna ogovaranja u najvećem su jeku, i vrlo tiha,
kao sve što je na dnu neke čaše.
Ja čekam...
Hteo bih da sam peti točak kola.
Bura...
Dlaka u jajetu...
Da sam ništa i svuda!
(Pariz i njegova predgradja, juni 1913 – juni 1914)
No comments:
Post a Comment