Dušan Kovačević "Sabirni centar"

"JANKO: Dragi profesore, bio si ovde za trenutak, ali dovoljno dugo da vidiš kako mrtvujemo. I moraš priznati, nije nam loše kao što se priča. Da nemamo osobine živih ljudi, bilo bi nam mnogo bolje. Veruj mi, profesore, nikad se za života ne bih usudio da ti držim posmrtni govor, jer šta reći čoveku kad ne znaš kud ide; pričati pokojniku hvalospeve nije pametno - to se čoveku kaže dok je živ. Zato nam umiru samo dobri ljudi, a živimo medju pokvarenjacima. Pošto veoma dobro znam gde se vraćaš, usudjujem se da ti održim predživotni govor!
KESER: Skrati malo!
JANKO: Dragi profesore, čeka te sve ono zbog čega si umro. Čeka te ponovo nesigurna budućnost. Iza nas pokojnika je sigurna prošlost. Ostavljaš nas posle kraće smrti - neka ti je lak život! JANKO: Kažem ja vama... ovaj je nov! Da nemate u džepovima koju cigaretu?
(Profesor iz džepa izvadi paklo duvana i upaljač. Ponudi prisutne i većina pripali...)
JANKO: Baterije od 4,5 volta sigurno nemate?
PROFESOR: Baterije?
JANKO: Sa'ranili me sa tranzistorom bez baterija. Tek kad umreš vidiš s kim si živeo... PETAR: Često sam se pitao ima li života posle smrti.
JANKO: A ja sam se često pitao: ima li života pre smrti? Na groblju, svako od nas počinje svoj drugi život iz početka: prvo dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga, deset godina, dvadeset... a onda, polako, počinjemo da umiremo po drugi put - u sećanjima. E tad počinje naša beskonačna i večna smrt."