photo credits: William Cordero
"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."
No comments:
Post a Comment