Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

image: childrensillustrator

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.