Blez Sandrar - Moravagine

  photo: Margui "Bliss"

Sve se miče, sve živi, sve se kreće, sve se propinje, sve se isprepliće. Čak su i apstrakcije razbarušene i oznojene. Ništa nije nepokretno. Ništa se ne može izdvojiti. Sve je aktivnost, usredotočena delatnost, oblik. Svi oblici svijeta tačno su izmjereni i svi potječu iz istog kalupa. Očito je da je kost šuplja, da se vidni živac račva u deltu i da se grana kao stablo, te da čovjek hoda uspravno. Onaj okus kiseline koji se diže iz naše utrobe potječe iz morskih dubina, od riba, od naših najdaljih predaka, a onaj epileptični drhtaj pokožja star je kao sunce.
...

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit.
Obavezni odgoj završava najdivotnijim gušenjem individualnosti. Decu podučavaju konformizmu. Utuvljuje im se strahopoštovanje prema formalizmu. Pristojnost, dobar ukus, lepo ponašanje. Francuski porodičan život se odvija u svečano smešnim i zastarelim ceremonijama. Dosada je jedino čudo. Jedina težnja mladog čoveka jeste da brzo postane funkcioner, kao i njegov otac. Beležništvo, administracija, pogrebne svečanosti, tradicija. Sentimentalna inflacija, a nigde čoveka. Čak i na zabavama govore o svom poslu. Osećalo se da su privrženi neizmernom radu kojem pripada i njihova razonoda i njihov odmor. Troši se. Bez računa. Nezasitost, radost, raskoš, pesme, plesovi, nova muzika. Brojna društvanca. Rekordi. Putovanja. Visine, udaljenosti, ilustracije, sportovi. Govori se o konjskim snagama. Radi se prema najsavremenijim postupcima, svi poznaju poslednja tehnološka dostignuća. Svi slepo veruju u nova božanstva. Čovek se daje. Troši se. Bez računa.