Blez Sandrar - Moravagine

 photo: azurylipfe "The Last Amazon"

Obično se govori da civilizacija dolazi sa Istoka. Kakva besmislica! Stvaranje i razvitak praistorijskih ljudskih zajednica, prilagodjavanje rasa raznim podnebljima, pronalazak vatre, orudja i umetnosti, rasprostiranje versih osećaja i cvetanje misli, velike seobe da se naseli zemlja, sve to kroči uporedo sa razvitkom, premeštanjem i seobom rastinja i životinjskih vrsta i sa velikim svemirskim selidbama.

Dakle, čemu nas uči praistorija?
Postoje dva jaka životna središta, arktičko i antarktičko. Polukugle polova se tope. Sa severa i sa juga jure dva velika vodena toka. Ekvator je preplavljen. Nastaju dva okeana, Tihi i Atlantski, šire se i rastu. Izranjaju, putuju, spajaju se novi kontinenti, evropsko-sibirski na severu i afričko-brazilski na jugu. Nagomilane vode teku sa Ekvatora, teku prema Istoku. Izlazeće sunce privlači njihove neizmerne količine. Amazon, Golfska struja, Sredozemno more, Crveno more, potapaju kasije Lemuriju da bi stvorili Indijski okean. Baš na tom izvoru treba tražiti kolevku onoga što nazivamo praistorijskim čovekom tercijara i kvartara, i na obalama te vode treba slediti selidbe prvobitnih ljudi. Tok ljudskih naraštaja, privučen izlazećim suncem, sledio je tok voda, od zapada prema istoku, kao što se i proklijale biljke, još vlažne i blede, okreću prema svetlosti koja se radja, kao i životinje, kao i ptice. Kolevka današnjeg čoveka je Centralna Amerika i to obale Amazona. O tome svedoče kuhinjski otpaci, argentisnki paraderi i brazilski sambaqui. To beskrajno gomilanje otpadaka, hrpe ljuštura, osja riba, kosti ptica i sisavaca visokih kao planine, dokazuju da su onde već vrlo rano živele skupine ljudi. I ovaj današnji hod civilizacije, od izlaska ka zalasku, od Istoka ka Zapadu, tek je povratak na izvorišta. (a to je ono što se naziva - istorija).

I zato, ako je praistorijsko čovečanstvo na Zapadu poznavalo umetničke oblike, ako je pećinski čovek slikao freske koje još danas pobudjuju divljenje i čudjenje, ako su Hiperborejci rezbarili mekan kamen i kosti kita i irvasa ostavivši uzbudljive prizore iz života mamuta i tura, ako su američki, afrički, australijski divljaci znali da slikaju, rezbare, klešu i tešu kamen i drvo, da grade kolibe, hramove, tvrdjave, ako su znali da pevaju, plešu, sviraju, izmišljaju priče i usmeno ih prenose od davnih vremena, bela je rasa iskrcavši se u Americi, najpre tu otkrila jedino načelo ljudske delatnosti koje podiže i pokorava, načelo svrsishodnosti. Ona od tad poznaje samo jednu dogmu: rad, deoničarstvo, naplaćeni rad...

U toj novini stari narodi katedrala, stari evropski narodi se bude, dižu, dolaze k svesti, odlobadjaju se svojih okova: slobodarska Irska, imperijalistička Italija, nacionalistička Nemačka, liberalna Francuska, golema Rusija. A na drugoj strani mora potpuno nove zemlje, medju kojima je svaka veća od više njih u Evropi zajedno, i medju kojima je većina njih prostranjenija od cele Evrope koja odustaje, koja je razočarana i koja je prožeta skučenim obrascima staroga sveta. Čak se i u najmirnijim, najzabačenijim, najbezličnijim državama u Evropi oseća nešto crvotočno što podriva: očekivanje borbe, spoznaja o radu, nove vere koje još mucaju, stare koje navlače novo ruho, teorije, zamisli i sistemi što se sa svih strana hvataju u koštac sa principom - korisnosti. Ne traži se više apstraktna istina, već istiniti osećaj života. Klasični obrasci nisu više dovoljni ni u umetnosti, ni u politici, ni u opštoj ekonomiji. U tom prividnom neredu nameće se odredjeni oblik društva koji nadvladava zbrku. On deluje, stvara. On menja vrednosti. Nijedna klasična teorija, nijedna apstraktna
koncepcija, nijedna ideologija nije to mogla da rpedvidi. To je strašna snaga koja danas steže čitav svet, oblikuje ga i gnječi. To je velika moderna industrija u kapitalističkom obliku.
Deoničko društvo.
Taj oblik društva našao je utočište u načelu korisnosti, da bi bezbrojnim narodima pružio priču o savršenoj demokratiji, o sreći, o jednakosti i o udobnosti.

Grade se zaštićene luke, putevi sa odmaralištima, geometrijski gradovi. Kockaste fabrike, straobalne mašine, milion malih smešnih sprava koje obavljaju kućne poslove. I to se upija. Automatizacija prožima svakidašnji život. Razvitak. Geometrijski procvat. Delo, namenjeno gomili, ljudima, životu. Ono zbližava zemlje koje su geografski i kulturološki, istorijski strane, da bi se ostvarila njihova sličnost: pristaništa Aden, Dakar, Alžir; lučka čvorišta Bombaj i Hong Kong; Boston, Njujork, Barselona, Roterdam, Antverpen, izlazi industrijskih područja. Karavane od 10 ili 15 hiljada kamila, koje su se nizale putevima Timbuktua i koje su prenosile petnaest stotina tona tovara, zamenili su teretni brodovi od 20 hiljada tona što ulaze u luke sagradjene na nepristupačnoj obali, i za osam dana, dvadeset hiljada tona robe stiže na tržište pomoću brodova i tegljača, železnice, guseničara i aviona.

I točak se okreće... on stvara novi jezik. U tom čudesnom poslu, usred svog tog pamuka, kaučuka, kafe, pirinča, plute, kikirikija, Pustetovih liturgijskih knjiga, lososa u bačvama, kolutova gvozdenih žica, ovaca, konzervi, sanduka piletine, hladnjaka, znamenja Sacre-Coeura, Listovih rapsodija, fosfata, banana, jezik - reči i stvari, ploče i rune, portugalski i kineski, brojke i fabričke oznake, garancije, poštanske marke, nalepnice, brodske teretnice - jezik se menja i otelovljuje se u bioskopima gde se obraća nestrpljivoj gomili nepismenih, u novinama koje zanemaruju gramatiku i sintaksu da bi što jače upale u oči tipografijom svojih naslova, skladno oblikovane cene na nekoj kravati u izlogu, raznobojni oglasi i gigantska slova koja podupiru hibridno graditeljstvo. Današnjica. Duboka današnjica.

Sve se menja, sve se udaljuje, sve se približava, gomila se rastače, vrišti, potvrdjuje i razdražuje. Proizvodi pet delova sveta nalaze se na istom poslužavniku, na istoj tkanini. Sve je veštačko i sve je stvarno.